Mikrodelecije hromozoma – šta su i koje su najčešće?

Mikrodelecije hromozoma – šta su i koje su najčešće?

Ako u rukama držite zdravo dete, morate znati da se ceo proces začeća i ćelijske deobe odvijao besprekorno. Bilo kakva odstupanja prilikom kopiranja genetskog materijala nasleđenog od roditelja, dovešće do pojave određenih anomalija ili abnormalnosti. Bez obzira da li je deo genetskog materijala obrisan, ili je stvorena dodatna kopija, rezultat može biti isti: pojava hromozomopatija. Ukoliko je prilikom ćelijske deobe došlo do stvaranja dodatne kopije hromozoma, nastaju trizomije (najučestalije su Daunov, Edvardsov i Patau sindrom). Brisanje dela genetskog materijala rezultira pojavom mikrodelecija.

Šta su mikrodelecije hromozoma?

Svi smo čuli za DNK – esencija svih poznatih formi života koja sadrži zapise za razvoj i pravilno funkcionisanje svih živih organizama. Telo čoveka broji oko 50 triliona ćelija i svaka od tih ćelija nosi upravo zapise koji potiču iz DNK. Najveći deo čovekovih gena (DNK) smešten je u hromozomima. Hromozomi su makromolekuli koji su uočljivi u jedru ćelije za vreme deobe. Predstavljaju skup gena koji nose sve naše karakteristike. Svaki hromozom se sastoji od dve hromatide, koje su spojene centromerom, te takva kreacija neodoljivo podseća na slovo X.

Kada dođe do gubitka genetskog materijala na određenoj hromozomskoj lokaciji, nastaju mikrodelecije hromozoma. Dakle, reč je o hromozomopatijama koje karakteriše pojava oštećenja ili promene u građi hromozoma.

Da bismo govorili o mikrodeleciji, gubitak genetskog materijala mora biti manji od 5 miliona baznih parova. Zbog toga je reč o anomalijama koje je ranije bilo prilično teško detektovati. Tek osamdesetih godina prošlog veka i primenom in situ hibridizacije koja koristi fluorescentne markere (FISH), došlo je do otkrića prvih teško detektabilnih delecionih sindroma.

Mikrodelecije obuhvataju jedan ili više susednih gena i mogu uzrokovati različite abnormalnosti. U zavisnosti od toga na kojoj hromozomskoj lokaciji nedostaje deo hromozoma, nastaju različiti poremećaji. Težina oboljenja zavisi i od količine materijala koji nedostaje. Pojedine mikrodelecije ne donose ozbiljne kliničke posledice, ali ima i onih koje karakteriše složen klinički i bihejvioralni fenotip.

Najpoznatije i najučestalije mikrodelecije kod ljudi su: Di-Džordžov sindrom, 1p36 mikrodelecioni sindrom, Smit Magenisov sindrom, Volf Hirshornov sindrom, Cri du chat, Prader-Vili sindrom i mikrodelecije Y hromozoma.

Di-Džordžov sindrom

Di-Džordžov sindrom nastaje kao posledica gubitka dela 22. hromozoma (22.q11.2). Javlja se kod 1 od 1 – 4000 beba. Međutim, stručnjaci tvrde kako bi brojke mogle biti i više, jer dijagnostika često izostaje. Mogu se javiti zdravstvene komplikacije, kao što su problemi sa srcem i kostima, a javlja se i povećan rizik od pojave autoimunih bolesti. Di-Džordžov sindrom spada u primarne imunodeficijencije i može uticati na rad štitaste žlezde. Česti su epileptični napadi, a prisutna je i mentalna zaostalost. Tipične fizičke karakteristike ovog sindroma uključuju malformaciju ušnih školjki, otvor na krovu usne duplje i nerazvijenu bradu. Veoma je važno da se sindrom na vreme dijagnostikuje, jer u suprotnom ishod može biti fatalan. Uz pravovremenu dijagnostiku i adekvatno lečenje, dete će doživeti odraslo doba. Di-Džordžov sindrom, u malom procentu, može biti i nasledan. Skorija istraživanja ukazuju na vezu između Di-Džordžovog sindroma i povećane šanse za rano oboljevanje od Parkinsonove bolesti.

1p36 Mikrodelecioni sindrom

Nastaje kao posledica nedostatka dela 1. hromozoma (1p36). Incidenca je 1 od 5000 beba. Tipične fizičke karakteristike osobe pogođene 1p36 mikrodelecionim sindromom uključuju: manju glavu, duboko usađene oči, širok i pljosnat nos, malformisane i nisko postavljene ušne školjke, prominentnu bradu… Najčešće je prisutna teška mentalna zaostalost, a pojavljuju se i poremećaji ponašanja. Problemi sa gutanjem prate nizak mišićni tonus. Ponekad se javljaju problemi sa sluhom i vidom, a pogođeni su i unutrašnji organi, poput srca, gastrointestinalnog trakta, genitalija i bubrega.

Smit Magenisov sindrom

Reč je o sindromu koji nastaje kao posledica gubitka dela 17. hromozoma (17p11.2), a javlja se kod 1 od 15000 dece. Osobe pogođene Smit Magenisovim sindromom imaće karakteristično široko lice, duboko usađene oči, nizak tonus mišića i biće niskog stasa. Ponekad se javlja i skolioza. Uglavnom je prisutan potpuni ili delimičan gubitak sluha, odvajanje mrežnjače, a javljaju se i problemi s bubrezima i srcem. Uglavnom će se identifikovati poremećaji ponašanja te se prepoznaju i simptomi koje je moguće povezati sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OCD), poremećajem hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD) i poremećajem raspoloženja.

Volf Hirshornov sindrom

Nastaje usled nedostatka dela 4. hromozoma (4p16.3). Pojavljuje se kod 1 od 50000 dece. Jasne fizičke karakteristike ukazuju na Volf Hirshornov sindrom: glava je mala i nepravilnog oblika, nos je pljosnat, čelo visoko, a izražen je razmak između očiju. Lobanja može biti asimetrična, a može se zapaziti i malformacija ušiju, te problemi sa sluhom. Pogođeni su i unutrašnji organi kao što su: srce, mozak i bubrezi. Javlja se mentalna retardacija, a mogući su i povremeni napadi. Dete ima nizak mišićni tonus, sporije napreduje i zaostaje u razvoju motoričkih veština.

Da li postoji lek za mikrodelecije hromozoma?

Opisali smo mikrodelecije koje se češće pojavljuju, ali moramo napomenuti da mikrodelecija može pogoditi bilo koji deo bilo kog hromozoma i to u bilo kojoj meri. Kao što je uglavnom slučaj kada se radi o hromozomopatijama, za ove sindrome ne postoji lek. Lečenje je pre svega simptomatsko i uslovljeno je težinom oboljenja. Dete pogođeno mikrodelecijama uglavnom zahteva doživotnu negu i česte medicinske intervencije.

Kako se otkrivaju mikrodelecije hromozoma?

Ranije je dijagnostika mikrodelecija bila moguća isključivo nakon rođenja deteta. Danas, zahvaljujući razvoju intrauterine dijagnostike, mikrodelecije hromozoma je moguće otkriti u ranim fazama trudnoće. Neinvazivni prenatalni testovi su dostupni već od desete nedelje trudnoće, a rezultati mogu ukazivati na povećan rizik od pojave mikrodelecija. Ukoliko rezultati prenatalnog testiranja upozoravaju na povećan rizik od mikrodelecija, vrši se dalja dijagnostička procedura. Prenatalni testovi su precizni, pouzdani i neinvazivni, što znači da nema rizika ni po bebu ni po mamu.

Prenatalni testovi mogu otkriti mikrodelecije hromozoma u ranoj fazi trudnoće. Dovoljno je prikupiti samo mali uzorak venske krvi majke, koji se šalje na analizu. Za samo 7-10 dana, rezultati stižu i tumači ih lekar u prisustvu roditelja i, po potrebi, genetičara. Većina prenatalnih testova novije generacije nudi brojne mogućnosti, ali nemaju svi testovi podjednaku sposobnost detekcije mikrodelecija. Ekspertne i sofisticirane metode koje primenjujemo, garantuju našim testovima sposobnost rane detekcije mikrodelecija, čak i za blizanačke trudnoće.

Duplikacija genetskog materijala složen je proces, koji se mora odviti bez greške. U suprotnom, dolazi do pojave viška ili manjka materijala, a posledice se mogu ogledati u nastanku ozbiljnih fizičkih i mentalnih abnormalnosti kod ploda. Čak i nedostatak malog dela određenog hromozoma, može rezultirati nastankom sindroma koji ograničvaju ili otežavaju život deteta. Mikrodelecije hromozoma mogu rezultirati pojavom ozbiljnijih fizičkih i mentalnih posledica, nego što je to slučaj kod aberacije celih hromozoma. Ponekad su mogući smrtni ishodi, a nekad dete zahteva doživotnu brigu i negu, uz stalne posete specijalistima i nemogućnost samostalnog života.

Ne postoji način da sami kontrolišete proces kopiranja genetskog materijala prilikom začeća i deobe ćelija. Prevencija takođe nije opcija – ne postoji nešto što unapred možete preduzeti kako biste uticali na proces ćelijske deobe. Međutim, možete preuzeti kontrolu nad situacijom tako što ćete na samom startu proveriti kako se vaše dete razvija i da li postoji rizik od pojave određenih hromozomskih abnormalnosti. Rano otkrivene mikrodelecije hromozoma, dozvoliće vam da se na vreme informišete, posavetujete sa genetičarom i lekarom i donesete pravu odluku. Investiranje u neinvazivne prenatalne testove zapravo predstavlja ulaganje u vašu i budućnost vašeg deteta.

Kordocenteza – sve što trebate da znate

Kordocenteza – sve što trebate da znate

Kordocenteza je zahvat u kome se transabdominalnom punkcijom pupčane vrpce vrši uzorkovanje fetalne krvi. U pitanju je invazivna procedura kojom se uzima uzorak krvi ploda. Sama definicija kordocenteze će kod većine trudnica probuditi strah, pa je veoma važno da se na vreme informišu šta sve uključuje ova procedura, šta otkrivaju rezultati, kome je namenjena, kakve rizike sa sobom nosi, ali i kako je kordocentezu moguće izbeći.

Kada se radi kordocenteza?

Mnogi mešaju procedure amniocenteze i kordocenteze. Iako način na koji se sprovode ove dve procedure deluje slično, amniocenteza je usmerena na uzorkovanje plodove vode, dok se kod kordocenteze uzorkuje fetalna krv iz pupčanika. Razlikuje se i period trudnoće u kom se ove procedure sprovode. Kordocenteza se obavlja u kasnijoj fazi trudnoće, a razlog može biti i nejasan nalaz amniocenteze.

Korodocenteza se uglavnom radi nakon 20. nedelje trudnoće – obično u 22. ili 23. nedelji. Budući da se radi poprilično kasno u odnosu na druge prenatalne procedure, najčešće je u pitanju poslednja prenatalna metoda koja će se primeniti.

Zašto se radi kordocenteza?

Kordocenteza se radi sa ciljem otkrivanja hromozomopatija, fetalne anemije (nedostatak zdravih crvenih krvnih zrnaca kod deteta) i drugih abnormalnosti ploda. Procedura se koristi i za otkrivanje različitih infekcija. Primera radi, ako majka boluje od rubeole ili toksoplazmoze, kordocentezom se može otkriti da li je i dete zaraženo. Toksoplazmoza može da dovede do pobačaja, dok rubeola može prouzrokovati ozbiljne komplikacije – epilepsija, oštećenje mozga, sluha i vida. Kroz pupčanu vrpcu se može vršiti i transfuzija krvi ili lekova, ukoliko za to postoji potreba.

Kordocenteza je invazivna metoda, pa se sprovođenje pravda indikacijama: nepovoljni nalazi dabl testa i tripl testa i kašnjenje sa amniocentezom. Naime, amniocenteza je takođe invazivna procedura, ali se sprovodi uglavnom između 16. i 20. nedelje trudnoće. Ako prenatalni testovi ukazuju na povećan rizik za nastanak određenih genetskih abnormalnosti, a već je istekla 20. nedelja trudnoće, kordocenteza će zameniti amniocentezu. Ovoj proceduri se pristupa i kada druge prenatalne metode (ultrazvuk, amnicenteza, biopsija horionskih čupica) nisu dale jasne rezultate.

Kordocenteza može doneti važne informacije o prisustvu hromozomopatija, Rh imunizaciji (veoma važno ako je majka Rh negativna, a dete Rh pozitivno), prisustvu infekcija i fetalne anemije ploda.

Kako se izvodi kordocenteza?

Priprema za proceduru može podrazumevati uključivanje antibiotika, kako bi se smanjio rizik od infekcije materice i ploda. Putem ultrazvučnog pregleda, lekar utvrđuje poziciju deteta u materici. Ako ste u 24. nedelji trudnoće, lekar će vam možda naložiti da ništa ne jedete i ne pijete noće pre procedure (8-12 sati), pošto komplikacije mogu zahtevati carski rez po hitnom postupku. Kordocenteza se do 24. nedelje trudnoće uglavnom obavlja ambulantno, a nakon 24. nedelje najčešće u bolnici.

Tokom ove procedure, trudnica leži na leđima na stolu. Lekar će abdominalnu regiju prvo očistiti dezinfekcionim sredstvom, a zatim će, vođen ultrazvukom, tanku šuplju iglu sprovesti kroz trbušni zid do materice. Kada igla stigne do pupčane vrpce, lekar će iz vene pupčanika malu količinu krvi povući u špric. Zatim će ukloniti iglu. Nakon što je procedura vađenja krvi gotova, lekar će još neko vreme nastaviti da prati srčani rad bebe.

Da li je izvođenje kordocenteze bolno?

Postupak zahteva mirovanje. Sama intervencija je bezbolna i relativno kratko traje. Postoji mogućnost da osetite bockanje dok igla prolazi kroz kožu, ili blagu malaksalost ili vrtoglavicu kada igla uđe u matericu. Većina trudnica proceduru opisuje kao neprijatnu, a ne kao bolnu. Kako bi se ublažio osećaj neprijatnosti, ponekad se koristi lokalna anestezija, ali u većini slučajeva za tim nema potrebe. Nakon uzorkovanja krvi iz pupčanika, moguće je osetiti blage grčeve, a može se pojaviti i vaginalno krvarenje slabijeg intenziteta. Ovi simptomi uglavnom nisu razlog za zabrinutost, ali će vas lekar sigurno posavetovati da se odmarate bar do kraja dana, kao i da mirujete i izbegavate naprezanja narednih 3-7 dana.

Ukoliko se navedeni simptomi ne povlače ni nakon nekoliko dana, a javljaju se i groznica, povišena temperatura, intezivnije kontrakcije i oticanje amniotičke tečnosti, što pre se obratite svom lekaru!

Rezultati kordocenteze

Prikupljeni uzorak krvi se analizira u laboratoriji. Rezultati procedure nisu dostupni odmah, nego je potrebno sačekati 4-10 dana (u zavisnosti od tipa analize i laboratorije u kojoj se analiza obavlja). Budući da je igla koja se upotrebljava u postupku u bliskom kontaktu i sa krvlju buduće majke, neophodna je potvrda fetusnih eritrocita, odnosno potvrda da je zaista uzorkovana krv ploda. Rezultati kordocenteze su veoma pouzdani i precizni. Rezultate saopštava i objašnjava lekar.

Postoji li rizik?

Budući da se radi o invazivnoj proceduri, ona uključuje određene rizike po zdravlje mame i bebe:

  • Gubitak trudnoće. Procedura nosi nešto veći rizik od pobačaja od drugih invazivnih dijagnostičkih metoda, poput amniocenteze i biopsije horionskih čupica. Razlog je što se kordocenteza najčešće vrši u kasnijim fazama trudnoće, pa rizik srazmerno raste. Istraživanja procenjuju rizik od 1-3% u opštoj populaciji. Međutim, ovaj postupak se radi kada su ranije urađeni prenatalni testovi već ukazali na povećanu verovatnoću postojanja određenih genetskih abnormalnosti. Zbog toga se ne može sa sigurnošću znati da li je do pobačaja došlo zbog invazivnosti kordocenteze ili  hromozomopatija koja pogađa plod jednostavno nije bila kompatibilna sa životom.
  • Krvarenje. Krvarenje se može javiti iz mesta u koje se uvodila igla, a moguće je i vaginalno krvarenje. Obratite se lekaru ako se stanje ne smiruje ili krvarenje postaje sve intenzivnije.
  • Fetalno krvarenje. Podrazumeva mogućnost ulaska fetalne krvi u cirkulaciju majke. Do ove komplikacije najčešće dolazi kada je posteljica locirana u prednjem delu materice i dešava se prilično retko.
  • Usporavanje srčanog ritma ploda. Bebin srčani ritam se može privremeno usporiti nakon kordocenteze. Zato će lekar neko vreme ultrazvučno pratiti otkucaje bebinog srca i kada je procedura završena.
  • Infekcija. Do infekcije materice dolazi veoma retko (posebno ako su preduzete preventivne mere u vidu antibiotika).

Ako je buduća majka Rh negativna, a Rh antitela u krvi nisu pronađena, neposredno nakon procedure će dobiti zaštitnu injekciju sa antitelima.

Kako izbeći kordocentezu?

Kordocenteza je invazivna procedura, a naveli smo i potencijalne rizike kojima trudnicu i plod može izložiti. Zbog toga se vrši samo u situacijama kada za to postoji preka potreba. Za sve invazivne metode mora postojati opravdan medicinski razlog.

S druge strane, tu su neinvazivni prenatalni testovi, koji se preporučuju svim trudnicama, a posebno rizičnim grupama: trudnice starije od 35 godina, nepovoljni nalazi dabl testa i tripl testa, istorija spontanih pobačaja, opterećena porodična anamneza, trudnice na programu vantelesne oplodnje.

Neinvazivni prenatalni testovi se preporučuju svim trudnicama upravo zato što su potpuno bezbedni i ne nose nikakav rizik ni po mamu ni po bebu. Na ovaj način se vrši fina selekcija: invazivnim dijagnostičkim procedurama poput amniocenteze i kordocenteze se izlažu samo one trudnice koje dobiju nepovoljne nalaze neinvazivnog prenatalnog testa. Ako rezultati testa ne ukazuju na postojanje hromozomopatija, ne postoji razlog da se zdrava mama i beba izlažu invazivnim i rizičnim procedurama.

Kordocentezu ne bi trebalo izbegavati ako za ovu proceduru postoji opravdan razlog. Međutim, pravovremeno neinvazivno prenatalno testiranje (već od desete nedelje trudnoće), omogućiće vam da izbegnete kordocentezu, ako rezultati testiranja pokažu da je sa plodom sve u najboljem redu.

Odluku o tome da li za invazivnom procedurom poput kordocenteze postoji potreba, nemojte donositi sami. Lekar i genetičar će vam pomoći da izvažete sve opcije, upoznaće vas sa potencijalnim rizicima i celim postupkom. Ipak, konačna odluka je uvek u rukama budućih roditelja.

Uglavnom se savetuje da budete u pratnji partnera, bliskog člana porodice ili prijatelja. Podrška će vam u takvim trenucima sigurno prijati, a bićete i opušteniji kada znate da je neko uz vas i da se na tu osobu možete osloniti ukoliko dođe do neželjenih komplikacija. U ceo proces uđite naoružani pozitivnim mislima i strpljenjem i trudite se da ne razmišljate previše o mogućim rizicima.

Genetski testovi u trudnoći – da li je beba zdrava?

Genetski testovi u trudnoći – da li je beba zdrava?

Da biste bili sigurni da će dete pravilno rasti i razvijati se, brizi o njegovom zdravlju morate posvetiti pažnju od samog starta. Baš zbog toga je veoma važna kvalitetna prenatalna nega. Tehnološka i medicinska dostignuća današnjice, dozvoljavaju nam da u veoma ranoj trudnoći već možemo da pratimo zdravstveno stanje ploda, kao i da se blagovremeno informišemo o mogućim komplikacijama ili prisutnim genetskim abnormalnostima. Samo nekoliko decenija unazad, dijagnostika je bila moguća samo po rođenju, a tada se otkrivao i pol bebe. Danas, već od desete nedelje trudnoće, možemo otkriti prisustvo određenih hromozomopatija i saznati da li čekamo dečaka ili devojčicu. Značajnu ulogu u unapređenju kvaliteta prenatalne nege imaju genetski testovi.

Neinvazivna prenatalna dijagnostika

Cilj je da se što pre (u veoma ranoj trudnoći) detektuju sve moguće abnormalnosti, što roditeljima i lekarima daje dovoljno vremena za reakciju. Međutim, podjednako je važno da se majka i plod ne izlažu riziku ukoliko za to nema preke potrebe. Invazivne dijagnostičke procedure uvek sa sobom nose povećani rizik od pobačaja, oštećenja ili krvarenja. Zbog toga je neinvazivna prenatalna dijagnostika postala zvezda vodilja prenatalne nege. Bez rizika po mamu i bebu dolazi se do važnih informacija o rastu i razvoju ploda i potencijalnim abnormalnostima. U neinvazivne dijagnostičke procedure spadaju ultrazvučni pregledi, kombinovani biohemijski skrining prvog i drugog trimesta (dabl test i tripl test) i neinvazivni prenatalni testovi.

Standardni skrining genetski testovi u trudnoći

Skrining genetski testovi u trudnoći ne mogu dati konačan odgovor i finalnu potvrdu da je prisutno određeno genetsko oboljenje kod ploda, nego samo utvrđuju da li je povećan rizik za pojavu abnormalnosti. Ako rezultati testiranja pokažu da je povećan rizik, za konačnu dijagnozu se mora pristupiti invazivnim dijagnostičkim procedurama (najčešće amniocenteza, kordocenteza i biopsija horionskih čupica). Mada skrining genetski testovi u trudnoći ukazuju samo na verovatnoću postojanja genetske abnormalnosti, rezultati testiranja su najčešće veoma precizni i pouzdani.

U prvom trimestru trudnoće, trudnica će se susresti sa standardnim skrining genetskim testovima: dabl test i tripl test.

Dabl test

Dabl test je prenatalni statistički genetski test. Reč je o kombinovanom testu koji se sprovodi između 12. i 14. nedelje trudnoće. On obuhvata detaljan ultrazvučni pregled i biohemijsku analizu majčine krvi. Rezultati istraživanja pokazuju da dabl test sa 80% sigurnosti utvrđuje prisustvo abnormalnosti. Test, nažalost, odlikuje visoka stopa lažno pozitivnih rezultata (oko 5%).

Prilikom ultrazvučnog pregleda, posebna pažnja se obraća na nosnu kost i vratnu brazdu, jer abnormalnosti mogu ukazati na prisustvo određenih sindroma. U obzir se uzimaju i drugi ultrazvučni markeri, koji pomažu u ranom otkrivanju nepravilnosti u razvoju: stanje posteljice, rad srca, težina i dužina ploda, debljina nuhalnog nabora… Ultrazvučni pregled će pomoći u ranom otkrivanju urođenih anomalija bebinih organa, ali se ovim putem mogu otkriti i rani vesnici različitih sindroma. Primera radi, kašnjenje u formiranju nosne kosti i nuhalni nabor deblji od 3 mm, ukazuju na Daunov sindrom. Nakon ultrazvučnog pregleda, pristupa se biohemijskoj analizi.

Biohemijska analiza obuhvata dva hormonska markera: hCG i PAPPA. Biohemijska analiza se u određenoj meri oslanja na rezultate detaljnog ultrazvučnog pregleda, pa se uglavnom gleda da se analiza zakaže istog dana kada i ultrazvuk, ali se toleriše kašnjenje od 48 sati. Rizik je veći ako je hCG povišen, a PAPPA snižen.

Rezultati dabl testa ukazuju na prisustvo najčešćih trizomija kod čoveka: Daunovog sindroma (trizomija 21), Edvardsovog sindroma (trizomija 18) i Patau sindroma (trizomija 13). U pitanju je statistički test, pa se rezultati prikazuju kao statistički podaci: rezultati jedne trudnice se porede sa rezultatima drugih trudnica. Rezultati se dobijaju tako što se unose individualni parametri trudnice: težina, godine, vrsta trudnoće (vantelesna oplodnja, broj fetusa), zdravstveno stanje i navike (dijabetes i druga oboljenja, pušač/nepušač). Primera radi, ako je rezultat 1:2000, to znači da od 2000 trudnica koje imaju iste parametre, jedna beba će se roditi sa hromozomopatijom. Kod dabl testa postoji “cut off” linija, što znači da niža vrednost od granične upućuje na povećan rizik. Ako uzmemo da je granična vrednost 250, rezultat 1:3000 bi se smatrao povoljnim, dok 1:50 ukazuje na povećan rizik. Ukoliko lekar protumači da su rezultati dabl testa nepovoljni, buduću majku će najčešće uputiti na neinvazivni prenatalni test (NIPT).

Tripl test

Tripl test je prenatalni genetski test koji se obavlja u drugom trimestru – između 16. i 18. nedelje trudnoće. Pomoću ovog test se utvrđuje nivo specifičnih biohemijskih parametara iz krvi buduće majke: AFP (alfa-fetoprotein) koji proizvodi fetus, hCG (humani gonadotropin) koji proizvodi posteljica i E3 (estriol) – estrogen koji stvaraju i fetus i posteljica. Nivo navedenih markera može ukazati na prisustvo određenih genetskih abnormalnosti i sindroma: Daunov sindrom, Edvardsov sindrom i defekti neuralne cevi.

Slično kao i dabl test, i tripl test se oslanja na nalaze ultrazvučnog pregleda, a u obzir uzima i bitne parametre trudnice o kojima je ranije bilo reči. Tripl test, sam po sebi, pokazuje samo statističku verovatnoću da će se određena abnormalnost pojaviti kod ploda. Dakle, u pitanju je utvrđivanje visine rizika.

Pouzdanost tripl testa zavisi od abnormalnosti koju bi trebalo da detektuje. Primera radi, pouzdanost u detekciji spina bifide (defekt neuralne cevi) je oko 80%, anencefalije oko 90%, a Daunovog sindroma oko 70%. Slično kao dabl test, tripl test u značajnom procentu pruža lažno negativne rezultate, a postoji mogućnost propusta detekcije abnormalnosti. Nepovoljni nalazi tripl testa trudnicu svrstavaju u rizičnu grupu, te lekar najčešće preporučuje neinvazivni prenatalni test.

Neinvazivni prenatalni testovi (NIPT)

Neinvazivni prenatalni testovi spadaju u skrining testove i procenjuju rizik za nastanak određenih genetskih abnormalnosti kod čoveka. Većina testova analizu vrši na osnovu malog uzorka majčine venske krvi, pa otuda i naziv neinvazivni – nema rizika ni po mamu ni po bebu.

Prilikom spajanja spermatozoida i jajne ćelije, dolazi do kombinovanja genetskog materijala koji dolazi od majke i od oca i na taj način se stvara jedinstven set hromozoma, koji uvek garantuje razvoj potpuno unikatne jedinke. Pri samom začeću i prilikom ćelijske deobe, dolazi do kopiranja genetskog materijala roditelja. DNK se tokom ćelijske deobe duplicira, odnosno stvaraju se kopije, što (u većini slučajeva) znači da će svaka ćelija novonastalog embriona imati identičnu kopiju DNK zapisa kao i prethodna i svaka naredna ćelija. 

Od pete nedelje trudnoće, fragmenti slobodno-cirkulišuće fetalne DNK (cffDNA) poreklom iz placente, mogu se detektovati i u majčinom krvotoku, a udeo se povećava kako trudnoća odmiče. Kada je udeo fetalne DNK odgovarajući, pristupa se prikupljanju uzoraka majčine venske krvi. Optimalni nivo fetalne frakcije, koji se najčešće detektuje od desete nedelje trudnoće, garantuje precizne i pouzdane rezultate prenatalnog testa.

DNK koja potiče iz posteljice uglavnom je identična DNK fetalnih ćelija. Radi se o slobodno-cirkulišućoj DNK, koja igra ključnu ulogu u analizi na kojoj se zasnivaju neinvazivni prenatalni genetski testovi u trudnoći. Naime, posebnom metodom se vrši detekcija i izolacija fragmenata DNK (razlikuju se od majčine DNK po tome što su daleko kraći), koji se dalje umnožavaju i analiziraju. Za razliku od dabl testa i tripl testa, analizira se umnožena DNK fetusa, a ne produkt posteljice. Na ovaj način se dobijaju precizne, pouzdane i veoma važne informacije o stanju ploda. Dakle, dovoljno je prikupiti samo mali uzorak venske krvi majke i možemo otkriti prisustvo genetskih aberacija kod deteta.

Kako se izvodi neinvazivni prenatalni test u trudnoći ?

Neinvazivni prenatalni test se izvodi veoma jednostavno i nije potrebna posebna priprema. Dovoljno je samo prikupiti uzorak venske krvi buduće majke, koji se dalje šalje na analizu. Testovi su dostupni već od desete nedelje trudnoće i preporučuju se svima, a posebno trudnicama starijim od 35 godina, u slučaju nepovoljnih nalaza dabl i tripl testa, istorije spontanih pobačaja, opterećene porodične anamneze, kod trudnoća koje su rezultat vantelesne oplodnje. Testovi mogu otkriti genetske abnormalnosti, bebinu krvnu grupu, Rh faktor, kao i pol. Ukoliko ne želite da saznate pol bebe pre porođaja, na vreme informišite svog lekara, kako vam taj podatak ne bi preneo prilikom analize nalaza.

NIPT nažalost i dalje nisu prepoznati od strane RFZO, što znači da nisu uključeni u standardnu prenatalnu negu i ne mogu se obaviti u državnim bolnicama. Zbog toga odluku o prenatalnom testiranju donose roditelji, na svoju ruku ili po preporuci lekara. Rezultate testa tumači lekar, najčešće u saradnji sa genetičarem, ako za to postoji potreba. Stručnjaci će budućim roditeljima ponuditi sve važne informacije i izneti im opcije, ukoliko su nalazi nepovoljni i ukazuju na genetsku abnormalnost. Rezultati testiranja stižu veoma brzo – već posle 7-10 dana.

Rezultati neinvazivnog prenatalnog testiranja upućuju na visok ili nizak rizik od pojave određenih genetskih abnormalnosti. Preciznost NIPT je uglavnom vrlo visoka, čak do 99,9%. U slučaju da su nalazi testa nepovoljni (i potvrđuju sumnju koju su probudili rezultati dabl testa i tripl testa), neophodna je dalja dijagnostika. Napominjemo da neinvazivni prenatalni testovi imaju i svoja ograničenja.

Kada je udeo bebine DNK u krvi majke nedovoljno visok. U takvim slučajevima se uglavnom ponavlja analiza. Ako i naknadna analiza ne urodi plodom, roditelji se obaveštavaju o situaciji. Novi uzorak krvi može se poslati nešto kasnije, kada se smatra da je fetalna frakcija optimalna. Prema svim medicinskim smernicama, da bi rezultat prenatalnog testa bio validan, potrebno je minimalno 4% bebicine DNK u krvi majke tzv. fetalna frakcija. U veoma malom procentu slučajeva se rezultati genetskog testiranja ne odnose na hromozome bebe, nego test reaguje na hromozomske promene na posteljici (mozaicizam posteljice) ili promene prisutne kod majke (mozaicizam majke).

Takođe, postoji i mala verovatnoća za dobijanje lažno pozitivnih ili lažno negativnih rezultata, što je neželjeni ishod koji se može javiti kod svih neinvazivnih skrining genetskih testova. Ističemo i da NIPT ne može da detektuje sve zdravstvene probleme fetusa. Test otkriva samo one abnormalnosti koje mogu biti obuhvaćene analizom. Analiza je usmerena na detekciju precizno utvrđenih promena u određenim segmentima genetskog materijala. Dakle, povoljan rezultat prenatalnog genetskog testa ne garantuje da je plod poptuno zdrav, nego da anomalije koje se datom analizom mogu detektovati, nisu otkrivene. Informacije o obuhvatnosti i temeljnosti neinvazivnog prenatalnog testa dostupne su svima i jasno govore o abnormalnostima koje se datom analizom mogu otkriti.

Najobuhvatniji i najdetaljniji neinvazivni prenatanlni genetski test koji se trenutno može naći u našoj zemlji je VERAgene test. Zapravo, radi se o najobuhvatnijem prenatalnom testu na svetu! U pitanju je test kojiistovremeno analizira aneuploidije, mikrodelecije i čak 100 monogenskih bolesti. VERAgene  je precizan i sasvim bezbedan neinvazivan prenatalni test, koji je dostupan kod jednoplodnih, blizanačkih i trudnoća s nestalim blizancem, kao i kod trudnoća koje su rezultat vantelesne oplodnje. Moramo naglasiti da je VERAgene jedini prenatalni genetski test u kojem učestvuju i tate!

VERAgene je skrining genetski test, dostupan od desete nedelje trudnoće, a za analizu je dovoljno prikupiti uzorak majčine venske krvi i bukalni bris (bris s unutrašnje strane sluznice obraza) biološkog oca. Ovaj genetski test je validiran u studijama sprovedenim na hiljadama uzoraka, te je dokazao visoku senzitivnost i specifičnost u otkrivanju određenih stanja. Dakle, VERAgene test dokazano pruža apsolutno najdublji uvid u genetsko zdravlje bebe i to u najranijoj fazi trudnoće. Test odlikuje i izuzetna preciznost – sa sigurnošću od 99,9% detektuje aneuploidije, mikrodelecije i čak 100 monogenskih bolesti. Budući da rezultati testiranja stižu u veoma ranoj fazi trudnoće, roditelji imaju dovoljno vremena da se informišu i donesu pravu odluku, ukoliko analiza pokaže da su abnormalnosti detektovane. Svi budući roditelji koji žele da saznaju više i da u trudnoći budu potpuno bezbrižni, biraju VERAgene test: 1 test, 2 uzorka, 4 mikrodeleciona sindroma, 8 aneuploidija i 100 naslednih monogenskih bolesti.

Pogled u budućnost

Razvoj nauke i tehnologije nam pruža uvid u nove oblike neinvazivnog prenatalnog testiranja, pa i mogućnost da u skorijoj budućnosti iskoristimo ova dostignuća prilikom planiranja porodice i sprovođenja prenatalne nege.

Carrier Screening ili testiranje pre trudnoće, omogućava budućim roditeljima da pažljivo isplaniraju razvoj svoje porodice. Naime, testiranje se sprovodi i pre nego što je do trudnoće došlo, kako bi se utvrdilo da li potencijalni roditelji u svom genetskom zapisu nose povećan rizik za dobijanje deteta s određenim genetskim abnormalnostima. Testiranje najčešće uključuje oba buduća roditelja (istovremeno ili prvo majku pa oca) i može se obaviti pre začeća ili u veoma ranim fazama trudnoće. Razvoj ovakvih testova je veoma važan za rano otkrivanje recesivnih bolesti – kada ne postoji porodična istorija bolesti i neophodno je da oba roditelja budu nosioci promenjenog gena.

PGS i PGD su genetski testovi koji se sprovode na IVF embrionima, odnosno embrionima koji su rezultat vantelesne oplodnje. PGD je nastao kao rezultat nastojanja stručnjaka da se izbegne prenos određenih genetskih stanja sa roditelja na plod. Namenjen je parovima koji nose veliki rizik za rađanje deteta pogođenog genetskim abnormalnostima. Cilj PGS-a je da maksimalno poveća šansu za uspeh vantelesne oplodnje. Posebno se preporučuje osobama starijim od 35 godina i ako su raniji pokušaji vantelesne oplodnje bili bezuspešni.

Svi stručnjaci će potvrditi da je adekvatna i kvalitetna prenatalna nega ključna za praćenje zdravstvenog stanja ploda, ali je veoma važna i za bezbrižan prolazak kroz trudnoću. Testovi najnovije generacije, kao što je VERAgene test, pružaju širok dijapazon važnih informacija, te sa velikom preciznošću lekarima i budućim roditeljima donose vesti o stanju ploda.

Važno je napomenuti da svi genetski testovi ukazuju samo na verovatnoću, odnosno povišen rizik od pojave određenih abnormalnosti. Za konačnu dijagnostiku je neophodno sprovođenje invazivnih dijagnostičkih procedura. Međutim, da se invazivnim procedurama ne bi morale podvrgnuti sve buduće majke, genetski testovi pružaju efikasan sistem eliminacije. Samo kada rezultati testa pokažu da je rizik visok, opravdano je primeniti procedure koje mogu biti bolne po majku i vrlo rizične po plod. Trudnice koje su dobile nepovoljan nalaz dabl testa i tripl testa, a žele da izbegnu rizik invazivnih dijagnostičkih procedura, biraju neinvazivni prenatalni test (NIPT). Pri izboru testa, budući roditelji bi svakako trebalo da se konsultuju sa lekarom i genetičarem, ali je krajnja odluka uvek na njima.

Aneuploidije polnih hromozoma - koga pogađaju?

Aneuploidije polnih hromozoma – koga pogađaju?

Različite genetske abnormalnosti mogu pogoditi svaku trudnoću i nastaju bez pravila, kao nepovoljan ishod genetske lutrije. Bez obzira da li su roditelji sasvim zdravi ili u porodičnoj anamnezi nema zabeleženih slučajeva sličnih oboljenja, nijedna trudnoća nije imuna na hromozomopatije. Naime, greške u dupliranju ili gubitku genetskog materijala nastaju spontano, a dovoljna je i najmanja greška da se dalji rast i razvoj ploda dovede u pitanje.

Nedostatak ili dodatna kopija samo delića jednog hromozoma, može dovesti do genetskih oboljenja koja nisu kompatibilna sa životom, koja će detetu doneti niz zdravstvenih problema ili mu skratiti životni vek. Zbog toga je veoma važno na vreme se informisati. Važno je unapred znati kako ceo proces funkcioniše, kako bismo znali i šta određena hromozomopatija znači za nas i naše dete. Genetska abnormalnost koja sa sobom nosi tešku kliničku sliku, brojne fizičke malformacije i anomalije vitalnih organa, kao i mentalnu zaostalost – ne pogađa samo dete, nego utiče na dinamiku cele porodice. Neophodna su velika prilagođavanja i brojna doživotna odricanja, kako bi roditelji obolelom detetu priuštili najbolji mogući kvalitet života. Važno je da roditelji budu upućeni u sve moguće ishode i prepreke koje bi se mogle pojaviti na putu, ali i u opcije koje im se nude.

Kada se pokrene tema hromozomopatija i različitih hromozomskih abnormalnosti, uglavnom se najpre govori o trizomijama koje su kompatibilne sa životom i sa kojima se najčešće srećemo: Daunov (trizomija 21), Edvardsov (trizomija 18) i Patau (trizomija 13) sindrom. Reč je o trizomijama koje spadaju u autozomne aneuploidije. Pored autozomnih, tokom ćelijske deobe može doći i do aneuploidija polnih hromozoma. Kako bi nam ceo ovaj pasus postao jasniji, za početak ćemo se podsetiti kako izgleda ćelijska deoba, šta su to zapravo aneuploidije i kao nastaju.

Ćelijska deoba

Ćelije se dele procesom mitoze ili mejoze (mejoza I u mejoza II). Mitozom se dele somatske ćelije, dok procesom mejoze nastaju polne ćelije.

Mitoza je deoba telesnih ćelija, pri kojoj od jedne majke ćelije sa diploidnim brojem hromozoma, nastaju ćerke ćelije sa istim brojem hromozoma kao i majka. Dakle, i ćerke i majka imaju jednak broj hromozoma, a DNK materijal je ravnomerno raspoređen. Prilikom začeća ljudske jedinke, jedna garnitura hromozoma dolazi iz majčine jajne ćelije, a druga iz očevog spermatozoida (po 23 hromozoma). Na taj način nastaje autozomna, somatska ili telesena ćelija, koja ima 46 hromozoma. Zanimljiv je podatak da je mitoza kod jednoćelijskih organizama istovremeno i proces razmnožavanja, dok se kod višećelijskih organizama mitozom obnavljaju tkiva, a organizam raste.

Mejoza predstavlja ćelijsku deobu u kojoj se broj hromozoma u novonastalim ćelijama redukuje na pola. Ova deoba se naziva i redukcionom, jer dve ćerke ćelije imaju upola manji broj hromozoma od majke ćelije. Mejozom I se od običnih telesnih ćelija stvaraju polne ćelije. Dakle, u mejozi I se vrši redukcija broja hromozoma u novim ćelijama (majka ćelija ima 2n broj hromozoma, a ćerke ćelije n broj hromozoma). Tokom mejoze II se ćerke ćelije (sa n brojem hromozoma) dalje dele. Finalni rezultat su 4 ćerke ćelije koje imaju haploidan broj hromozoma i po osobinama se razlikuju od majke ćelije. Mejozom se održava konstantan broj hromozoma u ćelijama, iz generacije u generaciju. Ako bi redukcija izostala, genetski materijal bi se neprestano duplirao, što bi dovelo do mutacija.

Do greške u kopiranju genetskog materijala može doći u svakom trenutku i u svakoj fazi ćelijske deobe. Abnormalnost može pogoditi strukturu ili broj hromozoma u ćeliji. Mikrodelecije su hromozomopatije koje nastaju kao rezultat oštećenja ili promene u građi hromozoma. Aneuploidije nastaju kao rezultat promene broja hromozoma u ćeliji.

Šta su aneuploidije polnih hromozoma?

Svaka somatska ćelija tipične ljudske jedinke broji 46 hromozoma. Hromozomi su raspoređeni u parove, koje potomstvo pri samom začeću nasleđuje od svojih roditelja. Prema deklaraciji, parovi autozomnih (telesnih ili somatskih) hromozoma se označavaju brojevima 1-22, dok se polni hromozomi (XX i XY) označavaju brojem 23.

Aneuploidije je najlakše definisati kao abnormalan broj hromozoma u ćeliji. Do aneuploidija dolazi kada se sestrinske hromatide hromozoma ne razdvoje pravilno (mitoza i mejoza II) ili kada se ne razdvoje parovi hromozoma (mejoza I).

Svaki hromozom u tipičnoj ljudskoj ćeliji je uparen i naziva se dizomik. Ukoliko dođe do greške prilikom dupliranja genetskog materijala, mogu nastati ćelije sa abnormalnim brojem hromozoma. Dakle, novonastala ćelija može imati jednu kopiju hromozoma viška (trizomije) ili kopiju manjka (monozomije). Postoje slučajevi kada nedostaje čitav par hromozoma, pa je ćelija nultizomik i slučajevi kada je dupliran ceo par (tetrazomik). Nešto ređe se javljaju slučajevi polizomije.

Najčešće aneuploidije polnih hromozoma

Aneuploidije nastaju kao posledica pojave viška ili manjka genetskog materijala. Monozomije autozomnih hromozoma uglavnom dovode do ozbiljnijih stanja od trizomija, i ishod je skoro uvek fatalan. Većina monozomija  nije kompatibilna sa životom nakon rođenja.

Najučestalije autozomne aneuploidije kod čoveka su trizomije 21, 18 i 13, odnosno Daunov, Edvardsov i Patau sindrom. Reč je o sindromima koji sa sobom mogu nositi ozbiljnu kliničku sliku. Međutim, deca uglavnom prežive rođenje, dok se u slučaju Daunovog sindroma može očekivati i delimično osamostaljivanje u odraslom dobu.

Osobe koje imaju Daunov sindrom imaju tipične fizičke karakteristike (nizak rast, široko postavljene oči, kratki prsti i pojava brazde 4 prsta, nepravilno formiran nos, nisko postavljene ušne školjke, širok i prominentan jezik…), a može se primetiti i mentalna zaostalost (IQ uglavnom između 40 i 50). Sindrom može pogoditi i unutrašnje organe, poput srca, a oslabljen je i imuni sistem, pa je osoba podložna raznim infekcijama. Statistika pokazuje i povećan rizik od nastanka leukemije. Danas je životni vek osoba pogođenih Daunovim sindromom znatno duži nego pre samo nekoliko decenija. Osoba se u određenoj meri može i osamostaliti, ali će joj uvek biti potrebna nega i pažnja roditelja, staratelja, porodice, ili stručnog osoblja.

Druga po učestalosti je trizomija 13, odnosno Patau sindrom, koja donosi opterećeniju kliničku sliku, a deca uglavnom gube bitku već u prvim mesecima života. Primetna je izražena mentalna zaostalost, mala glava, rascep usne, vilice i nepca. Anomalije se mogu primetiti i na unutrašnjim organima.

Edvardsov sindrom ili trizomija 18 je treća autozomna aneuploidija po učestalosti. Karakterišu je mentalna zaostalost, nerazvijene genitalije, anomalije unutrašnjih vitalnih organa i malformacija udova. Ishod je uglavnom letalan po samom rođenju, a vrlo mali procenat dece pogođene ovim sindromom doživi svoj prvi rođendan. Deca koja žive duže uglavnom imaju manje opterećenu kliničku sliku, pa su simptomi slabije izraženi.

Veliki procenat trudnoća pogođenih aneuploidijama autozomnih hromozoma završi spontanim pobačejm, što znači da je plod odbačen već u ranim fazama trudnoće. Statistika pokazuje da rizik od pojave aneuploidija kod deteta raste što je majka starija.

Aneuploidije polnih hromozoma slabije oštećuju fenotip od aneuploidija autozomnih hromozoma. Razlog se krije u činjenici da polni hromozomi nose manji broj gena nego autozomni, a svaki prekomerni X hromozom je neaktivan. Iako i aneuploidije polnih hromozoma mogu karakterisati bihejvioralni problemi i mentalna zaostalost, tipični simptom koji ih povezuje je sterilitet.

Ostale aneuploidije polnih hromozoma

Ćelija tipične ljudske jedinke broji 46 hromozoma, dok je broj hromozoma kod polne ćelije upola reduciran – iznosi 23. Kompletan genetski materijal potomstvo nasleđuje od oba roditelja – spajanjem majčine jajne ćelije i očevog spermatozoida (haploidni broj hromozoma), te tako nastaje zivot sa diploidnim brojem hromozoma. Parovi polnih hromozoma se označavaju brojem 23 i predstavljaju se oznakom XX kod osobe ženskog i XY kod osobe muškog pola.

Autozomne aneuploidije nastaju kada dođe do numeričke aberacije autozomnih hromozoma, dok su aneuploidije polnih hromozoma direktna posledica neregularnog broja polnih hromozoma.

Najpoznatije aneuploidije polnih hromozoma su: Tarnerov sindrom (monozomija X), Trizomija X (trostruki X sindrom), Klinefelterov sindrom, Džejkobsov i XXYY sindrom.

Tarnerov sindrom ili monozomija X pogađa isključivo ženske osobe. Javlja se kod 1 od 1000 ženske dece. U pitanju je jedina monozomija koja je kompatibilna sa životom. U ovom slučaju se ženska deca rađaju sa jednim X hromozomom manje (45, XO). Tipične fizičke karakteristike: niži stas (do 150 cm visine), vrat je kratak i primetni su nabori na bočnim stranama vrata, ušne školjke su nisko postavljene i malformisane, javljaju se “štitaste grudi”. Osobe pogođene ovom aneuploidijom polnih hromozoma su najčešće sterilne, ali pravovremena terapija progesteronom i estrogenom može uticati na sterilitet, kao i na rast. Blaga mentalna zaostalost se beleži u malom broju slučajeva.

Pojava dodatnog X hromozoma prilikom ćelijske deobe, dovešće do trizomije X ili trostrukog X sindroma (47, XXX). Pogađa ženski plod. Incidenca je 1 od 1000 ženske dece. Sindrom uglavnom ne prate teške posledice, a dete se normalno razvija i fenotipski je očuvano. Međutim, rezultati istraživanja ukazuju na probleme u prilagođavanju i socijalnoj interakciji, mada je osoba klinički zdrava.

Klinefelterov sindrom pogađa mušku decu i nastaje kao posledica nastanka dodatne kopije X hromozoma (47, XXY). Pogađa 1 od 1000 dece. Iako je osoba muškog pola, mogu se primetiti tipično feminine karakteristike: izražene grudi, evnuhoidna telesna građa, ženski tip maljavosti, nerazvijenost testisa. Muškarci pogođeni ovom aneuploidijom polnih hromozoma su visokog rasta i najčešće su sterilni. Sindrom se neretko dijagnostikuje tek kada osoba zatraži medicinsku pomoć, kako bi lečila neplodnost. Retko kada se javlja blaga mentalna zaostalost.

Džejkobsov sindom pogađa isključivo muški plod (47, XYY) i to 1 od 1000 muške novorođenčadi. Posledica je nastanka dodatne kopije Y hromozoma. Sindrom često prolazi nedijagnostikovan, jer osobe pogođene ovom aneuploidijom polnih hromozoma vode sasvim normalan život. Retko kada se detektuje blaga mentalna zaostalost. Ponekad se mogu javiti problemi u ponašanju i učenju. Osoba će najčešće biti nešto viša od svojih vršnjaka ili braće i sestara. Ranije se govorilo o povezanosti ovog sindroma s pojačanom agresijom, ali rezultati novijih istraživanja ne podržavaju ovu tezu.

XXYY sindrom javlja se najređe od svih navedenih aneuploidija polnih hromozoma i to kod 1 od 17000 muške dece. Ranije se ovaj sindrom smatrao oblikom Klinefelterovog sindroma, ali su dalja istraživanja potvrdila da se radi o zasebnom poremećaju i to po pitanju pogođenosti fenotipa i intenzitetu psihičkih problema. Osobe su najčešće izrazito visoke, a sekundarne polne karakteristike nisu razvijene: izraženost grudi, nerazvijeni polni organi, ženski tip maljavosti, telesna građa evnuhoidnog tipa. Primetan je intelektualni hendikep, povećana impulsivnost i izražena agresivnost. Česte su promene raspoloženja, a uočavaju se i simptomi koji se povezuju s autizmom i depresijom.

Rano otkrivanje aneuploidija

Aneuploidije polnih hromozoma, kao i aneuploidije autozomnih hromozoma, nastaju kao posledica pojave viška ili manjka genetskog materijala. Za navedene hromozomopatije ne postoji lek, a lečenje je isključivo simptomatsko i usmereno je na poboljšanje kvaliteta života. Budući da ne postoji adekvatna terapija, oslanjamo se pre svega na rano otkrivanje. Aneuploidije polnih hromozoma moguće je otkriti u ranim fazama trudnoće, zahvaljujući prenatalnom testiranju. Neinvazivni prenatalni testovi dostupni su svim trudnicama već od desete nedelje trudnoće i, između ostalog, mogu otkriti i prisustvo aneuploidija. Proces prikupljanja uzoraka je veoma jednostavan i potpuno bezbedan i za majku i za bebu. Rezultati su pouzdani i precizni i stižu već za 7-10 dana.

Čak i najučestalije aneuploidije polnih hromozoma se u populaciji sreću poprilično retko, pa za navedene sindrome budući roditelji uglavnom prvi put čuju prilikom postavljanja dijagnoze. Prenatalno testiranje vam omogućava da u veoma ranoj trudnoći otkrijete da li postoji povećan rizik da vaše dete bude pogođeno određenom hromozomopatijom. Ukoliko rezultati prenatalnog testiranja pokažu da su aneuploidije detektovane, budući roditelji imaju više vremena da se informišu, konsultuju sa lekarom i genetičarom, izvažu opcije, i na kraju donesu odluku koja im najviše odgovara. Ako se dijagnostika ostavi za period nakon porođaja, roditelji sebi ostavljaju veoma malo vremena za prikupljanje informacija, dok beba zahteva adekvatnu negu od samog početka. Zbog toga je ulaganje u prenatalno testiranje ulaganje u miran san budućih roditelja.

Šta je trizomija?

Šta je trizomija, najčešće trizomije i da li postoji lek?

Prilikom začeća i tokom ćelijske deobe, dolazi do kopiranja genetičkog materijala oba roditelja. Kopiranje materijala bez greške, garantuje kreiranje još jedne tipične jedinke – koja ima 46 hromozoma u telesnoj ćeliji, raspoređenih u 23 para. Svaka greška u kopiranju genetičkog materijala, rezultiraće nastankom različitih hromozomopatija. Promena u broju i strukturi hromozoma može dovesti do sindroma koji sa sobom nose tešku kliničku sliku ili čak fatalni ishod.

Da bismo što bolje razumeli hromozomopatije, prethodno se podrobnije moramo upoznati sa genima i hromozomima.

DNK, hromozomi i geni

Naše telo se sastoji od ogromnog broja ćelija (radi se o trilionima). Svaka od tih ćelija u sebi nosi zapis o načinu na koji organizam funkcioniše. Na osnovu zapisa, ćelija pristupa svojim zadacima. Taj zapis je zapravo utisnut u DNK. Grafički se DNK najčešće prikazuje “uvrnutim merdevinama”, pri čemu se svaka “prečka” sastoji od dve baze, koje se spajaju na sredini.

Molekuli DNK se dalje grupišu u hromozome. Kao što smo već naveli, telesna ćelija tipične ljudske jedinke ima 46 hromozoma, koji su raspoređeni u 23 para. Različiti organizmi imaju različit broj parova hromozoma, a veći broj hromozomskih parova ne garantuje da je reč o naprednijem organizmu (kokoška i konj imaju veći broj hromozoma od čoveka).

Hromozomi se grupišu u segmente DNK, koje nazivamo genima. Geni zapravo govore ćelijama kako da funkcionišu, a odgovorni su i za osobine koje se fizički ili psihički ispoljavaju. Primera radi, boja kose ili očiju, visina i ten – sve su to fizičke karakteristike koje su nasleđene od roditelja i određene genima.

Šta su aneuploidije i koje su najčešće trizomije?

Ako se kopiranje genetičkog materijala odvija bez greške, u svakoj ćeliji embriona će se naći upareni hromozomi, a par se još naziva dizomik. Prva 22 para nazivamo autozomnim, dok 23. par određuje pol.

Aneuploidija predstavlja poremećaj broja hromozoma. Ako u ćeliji umesto dva hromozoma (dizomik), postoji samo jedan (monozomik), dolazi do aneuploidije, jer je broj hromozoma 45, umesto 46. Posledica ovakve genetičke greške je pojava monozomija. Monozomije sa sobom uglavnom nose teške abnormalnosti koje onemogućavaju pravilan razvoj ćelija, te često izazivaju smrt ploda u veoma ranoj fazi trudnoće. Dakle, većina monozomija završava spontanim pobačajem i gubitkom ploda. Monozomija X hromozoma kod ženske dece (Tarnerov sindrom) je izuzetak, jer ima dobre prognoze i kompatibilna je sa životom i postpartum.

U genetici je preciznost veoma važna, tako da se poslovica “od viška glava ne boli” ne može primeniti. Naime, ukoliko u ćeliji postoje tri hromozoma (trizomik) umesto jednog para (dizomik), takođe dolazi do aneuploidije – u ovom slučaju jer je broj hromozoma 47 umesto 46. Trizomija može pogoditi bilo koji hromozomski par, ali nije uvek fatalna, kao što je to slučaj sa monozomijom. U zavisnosti od mesta na kojem se nalaze, trizomije mogu dovesti do problema u rastu i razvoju ploda, do pojave zdravstvenih problema i karakterističnih fizičkih obeležja, a mogu uticati i na dužinu i kvalitet života. Daunov, Edvardsov i Patau sindrom su trizomije koje se najčešće sreću kod čoveka i kompatibilne su sa životom postpartum.

Daunov sindrom se još naziva i trizomija 21, zato što pogađa upravo 21. par hromozoma. Reč je o jednoj od najčešćih hromozomskih abnormalnosti kod čoveka, sa incidencom od 1:500 trudnoća. Trizomija 21 javlja se kada se prilikom začeća spoje jajna ćelija ili spermatozoid, koji poseduju 24 umesto tipična 23 hromozoma. Bez obzira da li je “falična” jajna ćelija ili je problem u spermatozoidu, telesna ćelija zametka će imati 47 hromozoma, umesto tipičnih 46. Prepoznatljive fizičke karakteristike osobe pogođene Daunovim sindromom su: koso postavljene oči (“treći kapak”), mali obim glave i mali nos, mala usta, širok jezik koji viri iz usne duplje, male i slabo formirane uši, široke šake i kratki prsti (“brazda četiri prsta”), nizak tonus mišića. Više od polovine osoba pogođenih trizomijom 21 ima urođenu srčanu manu, a beleže se i abnormalnosti probavnog trakta, kao i oštećenja sluha i vida. Imunitet je uglavnom prilično slab, što dovodi do čestih infekcija. Prisutna je uglavnom umerena mentalna zaostalost (IQ 40-50), što omogućava delimičnu samostalnost u odraslom dobu. Ipak, osoba sa Daunovim sindromom će ceo svoj život imati potrebu za tuđom negom i brigom. Danas osobe pogođene ovim sindromom žive i preko 50 godina.

Edvardsov sindrom je trizomija koja nastaje kada se dodatna kopija pojavi na 18. hromozomu. Statistika pokazuje da se veliki broj trudnoća pogođenih trizomijom 18, završi spontanim pobačajem, dok većinu živorođenih beba čine devojčice. Ipak, reč je o jednoj od češćih trizomija, sa incidencom 1:6.000. U pitanju je sindrom koji sa sobom nosi veoma tešku kliničku sliku, a prosečan životni vek je samo 5-10 dana. Većina dece svoju bitku gubi već nakon drugog meseca života, dok manje od 1% doživi desetu godinu. Fizičke karakteristike koje se vezuju za decu rođenu s Edvardsovim sindromom su: niska telesna težina na rođenju, neprirodno oblikovana glava, rascep nepca i usne, nisko postavljene ušne školjke, mala i nerazvijena brada, sitne oči i kapci spušteni na polovinu očiju, prsti su dugi, preklopljeni i stisnuti u pesnicu, dok su palčevi i nokti nerazvijeni. Sindrom pogađa i donje ekstremitete, te su noge često nepravilno razvijene, usled malformacije ili nedostatka kostiju. Unutrašnji organski sistemi takođe trpe: česti problemi sa srcem, bubrezima, gastrointestinalnim traktom i plućima. Reproduktivni organi često imaju malformacije. Sindrom uglavnom prate mentalna zaostalost i usporen motorički razvoj.

Patau sindrom se još naziva trizomija 13 ili trizomija D. Dodatna kopija pogađa 13. hromozom. Incidenca je 1:10.000 živorođenih beba. Dete pogođeno Patau sindromom pati od teške ometenosti u mentalnom i fizičkom razvoju, a abnormalnosti se pronalaze i na unutrašnjim organima, kao što su srce, mozak, pluća i bubrezi. Tipične fizičke karakteristike deteta pogođenog trizomijom 13 su: rascep usne, vilice i nepca, višak prstiju (polidaktilija), smanjen obim glave (mikrocefalija), preponska i pupčana kila, nepravilno formiran nos, malformacije očiju. Prognoze su uglavnom veome loše – dete neće doživeti ni prvu godinu života. Ozbiljna mentalna ometenost ne dozvoljava detetu bilo kakav vid samostalnosti.

Trizomije polnih hromozoma

Osim autozomnih, trizomije mogu pogoditi i polne hromozome. Određene trizomije su rezervisane samo za devojčice, dok druge pogađaju isključivo dečake.

Trizomija XXY ili Klinefelterov sindrom, pogađa dečake. Incidenca je 1:1.000 živorođenih dečaka. Kod dečaka se, posebno u pubertetu, primećuje razvoj tipično ženskih sekundarnih polnih karakteristika: uža ramena, širi kukovi, smanjena i tipično ženska maljavost, dugi ekstremiteti i nežniji glas. Već na rođenju je moguće primetiti male i slabo razvijene testise, a kasnije se uglavnom dijagnostikuje i sterilitet.

Trizomija XYY ili Jakobsonov sindrom – incidenca je 1:100.000, te je dvostruko verovatnije da će se javiti kod devojčica nego kod dečaka. Tipične fizičke karakteristike su: male uši, široko postavljene oči i kapci spušteni na pola oka, tanka gornja usna, mala donja vilica. Mogu se javiti problemi s krvarenjem, srcem i bubrezima, a imuni sistem je najčešće prilično slab. Uglavnom se dijagnostikuje neplodnost, poremećaj pažnje i problemi s govorom.

Trizomija X hromozoma, pogađa jednu od 1.000 novorođenih devojčica. Simptomi mogu varirati – od toliko blagih da stanje ostaje nedijagnostikovano, do izraženih. Fizičke karakteristike sindroma su: manja glava od proseka, natprosečna visina, slab tonus mišića. Ponekad se javljaju srčani ili bubrežni problemi. Kod devojčica se može primetiti kašnjenje u govoru, poteškoće u učenju i izvršnom funkcionisanju. Biće im teže da se usredsrede na određeni zadatak, komuniciraju s drugim ljudima i vremenski se organizuju. Mogu se primetiti i određene karakteristike autizma, poput slabije razvijenih socijalnih veština i anksioznosti.

Da li postoji lek za trizomije?

Lek za trizomije, nažalost, ne postoji. Dakle, izlečenje nije moguće, pa se svi napori usmeravaju na palijativno zbrinjavanje i simptomatsko lečenje, kako bi se ublažio bol ili neprijatnost i poboljšao kvalitet života. Određene trizomije mogu ozbiljno narušiti kvalitet života deteta i skratiti životni vek, dok su druge gotovo asimptomatske. Ono što im je zajedničko, jeste da nada u izlečenje ne postoji.

Za nastanak trizomije ne postoji ni “glavni krivac”. Naime, trizomija se može javiti kod deteta savršeno zdravih roditelja, a rezultat je obične greške u kopiranju genetičkog materijala prilikom ćelijske deobe. Prosto rečeno – igrali smo genetičku lutriju i izgubili. U veoma malom procentu se pojava ovih hromozomopatija može povezati s nasleđem – asimptomatska translokacija kod roditelja. Međutim, istraživanja pokazuju da se za određene trizomije (posebno Daunov, Edvardsov i Patau sindrom), povećan rizik od nastanka aneuploidije može povezati sa majčinim godinama. Što je majka starija – veće su šanse da će roditi dete sa navedenim trizomijama.

Ako ne postoji lek, sledeća najbolja opcija je rana dijagnostika. Prenatalno testiranje omogućava otkrivanje određenih hromozomopatija i pola deteta, u veoma ranoj fazi trudnoće. Veracity i VERAgene su dostupni već od 10. nedelje trudnoće i namenjeni su svim trudnicama. Reč je o preciznim, pouzdanim, brzim, pristupačnim i neinvazivnim testovima, koji ne nose rizik ni po mamu ni po bebu. Veracity otkriva autozomne aneuploidije, aneuploidije polnih hromozoma, mikrodelecije i pol bebe. Analiza se vrši na malom uzorku majčine venske krvi. VERAgene može otkriti 8 aneuploidija, 100 naslednih bolesti, 4 mikrodeleciona sindroma i jedini je prenatalni test u kojem učestvuju i tate!

Važno je napomenuti da neinvazivno prenatalno testiranje ukazuje na mogućnost postojanja određenog oboljenja ili poremećaja. Da bi se dijagnoza zatim potvrdila, neophodno je sprovesti invazivne dijagnostičke procedure. Međutim, ukoliko nalaz prenatalnog testiranja ne ukazuje na bilo kakve abnormalnosti, trudnica se ne mora izlagati bolnim procedurama koje sa sobom nose rizik od pobačaja i oštećenja ploda. Za trizomije ne postoji lek. Prenatalno testiranje i rana dijagnostika će roditeljima obezbediti dovoljno vremena da se informišu, razmisle i donesu odluku o narednim koracima.

Šta je Edvardsov sindrom?

Šta je Edvardsov sindrom (trizomija 18)?

Roditelji svoju zaštitničku ulogu shvataju veoma ozbiljno, čak i pre nego što njihova beba prvi put ugleda svetlost dana. S kakvim god problemom se suočava dete, roditelj prihvata zadatak – ustanoviti uzrok problema i pronaći rešenje. Zato mamama i tatama veoma teško pada situacija kada ogroman problem muči dete, a pravog krivca i adekvatnog rešenja – nema.

Zdravstveni problemi sa kojima se dete može susresti dok je još u stomaku, ponekad nastaju bez znanog uzroka, nema efikasnog tretmana, a posledice mogu biti veoma teške ili fatalne. Deljenje bitnih informacija o hromozomopatijama je veoma važno, kako za lekare tako i za roditelje, jer postoji zajednički cilj: pronaći rešenje u vidu prevencije ili rane dijagnostike.

Kako nastaje trizomija 18 (Edvardsov sindrom)?

Tipična ljudska jedinka ima 46 hromozoma, koji su organizovani u 23 para, a nasleđuje ih od svojih roditelja. Da bi od dva biološki zdravlja roditelja nastalo biološki zdravo dete, kopiranje genetičkog materijala se mora odviti bez greške. Bilo kakve greške u kopiranju, mogu rezultirati ozbiljnim odstupanjima u kreiranju genotipa nove jedinke, što za posledicu može imati pojavu raznih zdravstvenih problema ili fizičkih i intelektualnih abnormalnosti.

Dakle, da bi se plod od samog začeća normalno razvijao, uslov je precizno kopiranje genetičkog materijala roditelja. Čovek ima 23 para hromozoma, različtih veličina i oblika, a svi su pažljivo numerisani međunarodnom konvencijom. Prva 22 para nazivamo autozomnim, dok poslednji par određuje pol deteta. Bilo kakva odstupanja u kopiranju genetičkog materijala u parovima hromozoma, rezultiraće različitim oboljenjima ili poremećajima. Do greške u kopiranju genetičkog materijala dolazi u veoma ranoj trudnoći – nekad već prilikom spajanja spermatozoida i jajne ćelije, a nekad u ranoj fazi razvoja embriona. Dodatna kopija genetičkog materijala (3 umesto 2 kopije) dovešće do trizomija, dok će nedostatak genetičkog materijala (1 umesto 2 kopije) dovesti do monozomija. Edvardsov sindrom ili trizomija 18, zajedno sa Daunovim i Patau sindromom, predstavlja jednu od najučestalijih trizomija kod čoveka.

Edvardsov sindrom ili trizomija 18 nastaje (kako i samo ime kaže) kada se dodatna kopija genetičkog materijala pojavi na 18. hromozomu. Ime nosi po engleskom genetičaru Edvardsu (John Hilton Edwards), koji je prvi opisao sindrom 1960. godine.

Incidenca i statistika Edvardsovog sindroma

Jedino je Daunov sindrom trizomija koja se češće javlja kod čoveka od Edvardsovog sindroma. Incidenca Edvardsovog sindroma je 1:6000 novorođenih beba. Ipak, simptomi su daleko ozbiljniji, a prognoza daleko lošija kod dece pogođene trizomijom 18, od one pogođene trizomijom 21 (Daunov sindrom). Rezultati istraživanja pokazuju da majke starije od 35 godina nose veći rizik od rađanja deteta sa trizomijom 18 (kao i sa Daunovim i Patau sindromom).

U većini slučajeva (oko 65%) se trudnoća obeležena ovom hromozomopatijom završi spontanim pobačajem, te se fetusov razvoj završava intrauterinom smrću. Većinu živorođene dece (oko 80%) čine devojčice. Deca koja dožive rođenje, obično imaju teške zdravstvene probleme i veoma opterećenu kliničku sliku. Samo polovina dece rođene sa Edvardsovim sindromom preživi prva dva meseca po rođenju, dok samo 5-10% dočeka svoj prvi rođendan. Manje od 1% doživi desetu godinu života.

Potpuno zdravi roditelji, sa besprekornom porodičnom anamnezom, mogu dobiti dete pogođeno Edvardsovim sindromom. Sindrom nastaje kao rezultat spajanja reproduktivnih ćelija sa abnormalnim brojem hromozoma. Bez obzira da li jajna ćelija ili spermatozoid nose genetičku grešku – embrion će imati dodatnu kopiju hromozoma. Zato se uzima da je trizomija 18 neželjeni ishod genetske lutrije.

U malom procentu se pojavljuje mozaicizam. To znači da određene ćelije ostaju tipične, dok su druge pogođene trizomijom. Kod mozaicizma su simptomi uglavnom slabije izraženi, a klinička slika je nešto povoljnija. Moguća je i translokacija, kada se višak materijala hromozoma 18 povezuje sa nekim drugim hromozomom. Trizomija sa uravnoteženom translokacijom je nasledna i tada trizomiju koja pogađa embrion možemo povezati sa asimptomatskom translokacijom kod jednog roditelja. Roditelj nema višak genetičkog materijala, te ima normalan fenotip i nema simptome oboljenja. Ozbiljnost zdravstvene situacije se kod mozaicizma i translokacija određuje individualno i varira od slučaja do slučaja. U većini slučajeva, ipak se radi o potpunoj trizomiji 18, koja ima karakteristične simptome i opterećuje kliničku sliku na očekivan način.

Simptomi, klinička slika i prognoze Edvardsovog sindroma

Dete pogođeno Edvardsovim sindromom ima veoma opterećenu kliničku sliku, a prognoze su loše. Ako dijagnoza nije uspostavljena in utero (u materici), sindrom je lako dijagnostikovati već na samom rođenju i to prema karakterističnim fizičkim abnormalnostima: niska telesna težina na rođenju, neprirodno oblikovana glava, mala usta, rascep usne i nepca, nisko postavljene uši, mala i nerazvijena brada, sitne oči i spušteni kapci na pola očiju, prsti su stisnuti u pesnicu i preklapaju se, palčevi i nokti su nerazvijeni. Malformacije se primećuju i na nogama: kosti nisu pravilno formirane ili nedostaju, a pete su zaobljene.

Dijagnoza se kasnije potvrđuje određivanjem kariotipa (utvrđivanjem broja hromozoma). Laboratorijska analiza krvi novorođenčeta, može pokazivati niske nivoe trombocita, belih krvnih zrnaca, anemiju i policitemiju (povećanje broja crvenih krvnih zrnaca). Ultrazvučni pregled može pokazati strukturne promene na srcu, kao i malformacije drugih organskih sistema. Snimanje rendgenom će otkriti potencijalne abnormalnosti u formiranju kostiju.

Problemi se, dakle, ne zadržavaju samo na fizičkom izgledu. Pogođeni su brojni organski sistemi, kao i inteligencija. Ubrzo po rođenju otkrivaju se abnormalnosti srca i bubrega, dok sindrom neretko pogađa i gastrointestinalni trakt. Kod čak 90% obolelih prisutne su ozbiljne srčane mane. Disanje je uglavnom otežano, zbog nedovoljne razvijenosti pluća. Trizomija 18 pogađa i reproduktivne organe: nerazvijeni testisi i mali penis kod dečaka i nerazvijeni jajnici i labije kod devojčica. Edvardsov sindrom prate mikrocefalija (mali mozak), hidrocefalija (nakupljanje tečnosti oko mozga) i anencefalija (nerazvijen mozak). Mentalna zaostalost je evidentna, kao i spor motorički razvoj.

Za Edvardsov sindrom ne postoji lek, pa je nega prevashodno palijativna i simptomatska. Osnovni cilj nege je ublažavanje neprijatnosti i bola i poboljšanje kvaliteta života. Kao što smo već naveli, samo 1% dece pogođene ovom hromozomopatijom, doživi deseti rođendan. U tom kratkom periodu su moguće brojne hirurške intervencije, kako bi se sanirali problemi sa srcem ili probavnim traktom. Deca će biti u stalnom kontaktu sa pedijatrom, kardiologom, kardiohirurgom, ortopedom, oftalmologom, nefrologom i drugim ekspertima.

Broj belih krvnih zrnaca kod obolelih od Edvardsovog sindroma je često vrlo nizak, te može dovesti do pojave sepse, koja često ima fatalni ishod. Čak i deca koja žive duže od 1 godine, nikada neće biti samostalna – usled mentalne zaostalosti, nedovoljne motoričke razvijenosti i upornih zdravstvenih problema. S druge strane, o osamostaljivanju dece pogođene trizomijom 18 se retko kada govori, jer je prosečni životni vek samo 5-10 dana.

Rana dijagnostika Edvardsovog sindroma

U ne tako dalekoj prošlosti, nije postojala mogućnost rane dijagnostike trizomija – in utero (u materici). To znači da je dijagnostika bila moguća tek po rođenju, a postavljena dijagnoza bi često predstavljala šok za novopečene roditelje, koji su očekivali zdravu bebu. Kada prvi put čuju za oboljenje koje pogađa njihovo tek rođeno dete, roditelje odmah zanima prognoza i mogućnost izlečenja. U slučaju dijagnoze Edvardsovog sindroma, lekari, nažalost, ne mogu da ohrabre roditelje, niti ih uteše.

Budući da lek ne postoji – sledeća najbolja opcija je rana dijagnostika. Prilikom prenatalnog testiranja se vrši analiza male količine majčine venske krvi i na taj način se dobijaju rezultati o zdravstvenom stanju ploda. Naime, posebnom metodom se iz majčine krvi detektuje i testira fetalna DNK (cffDNA). Klasični prenatalni test može otkriti prisustvo najučestalijih trizomija kod čoveka (Daunov, Edvardsov i Patau sindrom), kao i pol bebe. Premium Genetics neinvazivni prenatalni testovi (Veracity i VERAgene), analiziraju sumnjive regije i do deset puta više od drugih testova koji su trenutno dostupni na tržištu. VERAgene otkriva 100 monogenskih bolesti, 8 aneuploidija, 4 mikrodeleciona sindroma i pol bebe. Veracity može otkriti autozomne aneuploidije, aneuploidije polnih hromozoma, mikrodelecije i pol ploda. Može se primeniti i kod blizanačkih trudnoća. Testovi su dostupni svim trudnicama i to već od desete nedelje trudnoće. Radi se o testovima koji su brzi, tačni, pouzdani i bezbedni i za mamu i za dete. U slučaju da prenatalni test ukaže na moguće prisustvo hromozomopatija, trudnica se dalje upućuje na invazivne dijagnostičke procedure, poput amniocenteze, koja sa sobom nosi određene rizike.

Statistički podaci pokazuju da se preko 90% trudnoća u Evropi prekida, ukoliko se u ranoj trudnoći otkrije prisustvo hromozomopatija. Smatramo da je veoma važno da se roditeljima na vreme omogući izbor i blagovremeno informisanje, kako bi staloženo doneli odluku o daljim koracima. Dijagnoza Edvardsovog sindroma sa sobom ne donosi ni mrvu optimizma – naprotiv, loše vesti se ređaju jedna za drugom. Nema nade u poboljšanje stanja niti u izlečenje. Prenatalno testiranje omogućava budućim roditeljima da se u veoma ranoj trudnoći oslobode najtežih briga i tako nastave s nestrpljenjem da iščekuju prvi susret sa svojom bebom. Rezultati testa koji potvrđuju zdravlje deteta, doneće mir i spokoj u svaki dom.

Patau sindrom-sve što bi trebali da znate

Patau sindrom – sve što trebate da znate

Čim dođu na ideju zasnivanja porodice, budući roditelji će se zainteresovati za porodičnu anamnezu. Želeće da se osiguraju da dete, pored čitave palete različitih osobina, neće naslediti i neku bolest, koja se generacijama unazad prenosi s kolena na koleno. I ginekolog će buduću majku ispitati o porodičnoj istoriji bolesti, prethodnim trudnoćama i pobačajima, kao i oboljenjima s kojima se možda trenutno suočava. Međutim, potpuno čista porodična anamneza oba roditelja, nije garancija da će njihovo dete biti savršeno zdravo.

Hromozomopatije mogu pogoditi i decu potpuno zdravih roditelja, kao rezultat genetičke lutrije. U takvoj situaciji nema krivca – došlo je do greške prilikom kopiranja genetičkog materijala. Roditeljima je teško da prihvate scenario u kom nema direktnog krivca, niti rešenja problema, a dete je suočeno sa ozbiljnom zdravstvenom krizom. Spremni su da učine sve što je u njihovoj moći, kako ne bi morali da se nađu u takvoj situaciji. Najveća nada se polaže u ranu dijagnostiku.

Jedno od oboljenja koje je rezultat greške u kopiranju genetičkog materijala tokom ćelijske deobe je Patau sindrom, trizomija 13, ili trizomija D.

Šta je Patau sindrom?

Pored Daunovog i Edvardsovog sindroma, Patau sindrom je jedna od najučestalijih trizomija koje se javljaju kod čoveka. Do greške u kopiranju genetičkog materijala dolazi u ranim fazama trudnoće, a rezultat nepravilne ćelijske deobe je, u ovom slučaju, nastanak dodatne kopije celog ili dela hromozoma 13. Posledica je da plod umesto tipične 2 ima 3 kopije ovog hromozoma. Dakle, ćelije ploda umesto tipičnih 46, broje 47 hromozoma. U zavisnosti od mesta na kojem se nalaze, trizomije mogu dovesti do problema u rastu i razvoju ploda, do pojave zdravstvenih problema i karakterističnih fizičkih obeležja, a mogu uticati i na dužinu i kvalitet života. Trizomija 13 utiče na rast i razvoj bebe in utero (u materici), a izaziva i brojne zdravstvene i razvojne probleme po rođenju.

Sindrom nosi ime po nemačkom naučniku Klausu Patau, koji je 1960. godine, zajedno sa svojim saradnicima, opisao simptome i hromozomsku prirodu sindroma. Statistički podaci pokazuju da je incidenca 1:10.000 novorođenih beba.

Da li je Patau sindrom nasledan?

Kada saznaju da dete boluje od određene bolesti, pogotovo ako je reč o ozbiljnom oboljenju koje utiče na kvalitet i dužinu života, roditelje će zanimati da li je bolest nasledna. Odgovor na ovo pitanje će najverovatnije uticati na dalje planiranje porodice.

Činjenica je da Patau sindrom u većini slučajeva nije nasleđen, nego je rezultat nepravilne ćelijske deobe. Naime, tokom mejoze se hromozomi ne razdvajaju, pa nastaju reproduktivne ćelije sa abnormalnim brojem hromozoma (u ovom slučaju hromozoma 13). Bez obzira da li spermatozoid ili jajna ćelija nose ovu grešku u ćelijskom zapisu – embrion će imati 47 hromozoma (jedan hromozom viška) u svim telesnim ćelijama. U malom procentu (oko 5%), pojaviće se mozaicizam. Kod mozaične trizomije, dodatni hromozom se javlja u pojedinim telesnim ćelijama, dok druge ostaju tipične (broje 46 hromozoma). U takvim slučajevima, simptomi će uglavnom biti blaži, dok će klinička slika biti manje opterećena. Za razliku od kompletne trizomije koja je posledica greške tokom mejoze, mozaicizam je uzrokovan greškom prilikom mitoze.

Međutim, u malom broju slučajeva, Patau sindrom može biti nasledan. Tada je rezultat uravnotežene translokacije. Kod roditelja je prisutan translociran (premešten) hromozom 13, koji je “zakačen” na neki drugi hromozom. Uravnotežena translokacija znači da ne postoji višak genetičkog materijala, što znači da je roditelj asimptomatičan i da ima normalan fenotip. U tom slučaju je povećan rizik da će dete oboleti od trizomije 13 i to zahvaljujući nasleđu. Dete tada najčešće nasleđuje 2 regularne kopije hromozoma 13 i dodatne delove ovog hromozoma, koji mogu biti translocirani i prikačeni za neki drugi hromozom. Dijagnoza će biti delimična odnosno parcijalna trizomija, koju najčešće odlikuju blaži simptomi bolesti.

Ukoliko jedan od roditelja nije nosilac uravnotežene translokacije, rizik da će par nakon jednog dobiti još jedno dete obolelo od Patau sindroma je manji od 1% (manja verovatnoća nego kod Daunovog sindroma).

Istraživanja pokazuju da se godine majke mogu dovesti u vezu sa povećanom šansom za pojavu trizomija kod ploda. Što je majka starija – veće su šanse da će dete oboleti od Daunovog, Edvardsovog ili Patau sindroma.

Simptomi Patau sindroma u trudnoći

Buduće majke često postavljaju pitanje da li postoje određeni simptomi koji bi u ranoj trudnoći mogli ukazati na postojanje trizomije 13. Nažalost, ne postoje simptomi koje bi trudnica mogla primetiti, a koji bi upućivali na Patau sindrom. Uvek dobar savet je redovna kontrola. Ultrazvučni pregled prati razvoj ploda od samog starta, te može orktiti usporen rast ili razvoj ili pojavu određenih abnormalnosti. Iako se ultrazvučnim pregledom ne može dijagnostikovati oboljenje, pregled može ukazati na probleme u intrauterinom razvoju. Sumnjiv ultrazvučni pregled će navesti ginekologa da uputi trudnicu na dalja testiranja.

Rezultati istraživanja pokazuju da u rizičnu grupu spadaju trudnice starije od 35 godina, kao i one koje imaju zdravstvene probleme poput dijabetesa, hipertenzije i bubrežne isuficijencije. Važno je imati na umu da i potpuno zdrava trudnica na svet može doneti dete pogođeno Patau sindromom.

Trizomija 13 – Simptomi i klinička slika

Kod Patau sindroma je prisutna vrlo ozbiljna klinička slika. Plod se od samog početka usporeno razvija i zaostaje za prosekom. Trizomiju 13 odlikuje teška mentalna i fizička zaostalost, a pogođeni su i brojni unutršanji organi: srce, mozak, pluća, bubrezi. Fizičke karakteristike koje su tipične za sindrom su: rascep usne, nepca i vilice, višak prstiju (polidaktilija), zaobljena stopala, manja glava od proseka (mikrocefalija), deformacije ušiju i gluvoća, nepravilno formiran nos, abnormalnosti očiju (mikrofaltija).

Novorođenče će imati malu porođajnu težinu (i kod beba koje nisu prevremene rođene), specifičan oblik glave i lica, slab mišićni tonus, urođenu srčanu manu i nerazvijene unutrašnje organe. U većini slučajeva, dete neće doživeti ni prvu godinu života. Čak i u tom kratkom periodu, susrešće se sa brojnim komplikacijama: poteškoće s disanjem, hipertenzija, upala pluća, problemi sa hranjenjem i probavom. Teška mentalna zaostalost (posledica malformacije prednjeg dela velikog mozga) dete će lišiti bilo kakvog oblika samostalnosti.

Lečenje i prognoza Patau sindroma

Ne postoji lek za Patau sindrom. Sve medicinske intervencije usmerene su isključivo na palijativno zbrinjavanje i simptomatsko lečenje – da bi se otklonili bol i neprijatnost i da bi se poboljšao kvalitet života. Međutim, prognoza ostaje prilično loša. Većina beba (preko 90%) će izgubiti bitku u prvim mesecima života, najčešće već u prvih nekoliko dana. Samo deca pogođena blažim oblikom bolesti (usled mozaicizma i delimične translokacije) će doživeti svoj prvi rođendan. Retki su slučajevi osoba koje dožive tinejdžerske godine ili odraslu dob. Život dece obolele od trizomije D biće ispunjen lekarskim posetama, kontrolama i različitim intervencijama.

Testovi koji otkrivaju Patau sindrom u ranoj trudnoći

Kao što smo već naveli, sumnjiv ultrazvučni pregled će navesti lekara da trudnicu uputi na testiranja. Regularni skrining u prvom trimestru, pored ultrazvučnog pregleda, obuhvata i dabl test (biohemijska analiza). Dabl test otkriva rizik za pojavu Daunovog, Edvardsovog i Patau sindroma (najčešćih trizomija).

Neinvazivni prenatalni testovi najnovije generacije (poput Veracity i VERAgene testova), polako postaju nezamenjiv deo prenatalne nege i na našim prostorima. U pitanju su testovi koji su izrazito precizni, brzi, pouzdani i potpuno bezbedni i za majku i za bebu. Iz majčine krvi se posebnom metodom izdvaja i analizira fetalna DNK (cffDNA). To znači da nema rizika od spontanog pobačaja ili oštećenja ploda. Veracity prenatalni test je dostupan već od desete nedelje trudnoće, a za analizu je dovoljno prikupiti samo malu količinu venske krvi majke. Pogodan je i za blizanačke trudnoće. Test otkriva Daunov, Edvardsov i Patau sindrom, kao i druge poremećaje uzrokovane aneuploidijama X i Y hromozoma, te mikrodelecije i pol bebe. VERAgene može otkriti 8 aneuploidija, 100 naslednih bolesti, 4 mikrodeleciona sindroma i jedini je prenatalni test u kojem učestvuju i tate.

Neinvazivni prenatalni testovi ukazuju na mogućnost postojanja hromozomopatija. Ako rezultat prenatalnog testiranja glasi da su aneuploidije detektovane, trudnica se upućuje na invazivne dijagnostičke procedure. Najpouzdanije dijagnostičke procedure su horiocenteza (biopsija horionskih čupica) i amniocenteza (analiza plodove vode). Ipak, reč je o procedurama koje su invazivne, bolne i povećavaju rizik od spontanog pobačaja. Zato se prenatalni test preporučuje svim trudnicama, kako se trudnice koje ne spadaju u rizičnu grupu, ne bi bespotrebno podrvgavale invazivnim metodama dijagnostike.

Prenatalni testovi se preporučuju svim trudnicama, a posebno trudnicama koje spadaju u rizične grupe:

  • trudnice starije od 35 godina
  • patološke vrednosti biohemijskih markera u serumu majke (dabl i tripl testovi)
  • nepovoljni ultrazvučni nalazi
  • istorija spontanih pobačaja
  • opterećena porodična anamneza
  • prisustvo nekog hromozomskog rearanžmana kod jednog od roditelja
  • trudnoća koja je rezultat vantelesne oplodnje

Za hromozomopatije koje sa sobom nose teške i često fatalne posledice, nema leka. Sledeća najbolja opcija je prenatalno testiranje i rana dijagnostika. U većini slučajeva će rezultati prenatalnog testiranja skinuti veliki teret sa grudi budućih roditelja. Saznanje da je dete zdravo, dozvoliće roditeljima da nastave da maštaju o budućnosti. Ako rezultati prenatalnog testa ukažu na postojanje aneuploidija, pristupa se invazivnim dijagnostičkim procedurama, a roditeljima je ostalo dovoljno vremena da se informišu i donesu konačnu odluku. Dijagnostika u ranoj fazi trudnoće roditeljima nudi izbor, dok ih kasna dovodi pred svršen čin.

Dijagnoza Patau sindroma nije nešto što roditelj, lekar ili genetičar žele da čuju. Međutim, reč je o jednoj od najučestalijih hromozomopatija kod čoveka. Ovaj sindrom sa sobom ne donosi nadu u ozdravljenje, već samo gomilu zdravstvenih problema, loših vesti i skraćen životni vek. Neko će sa svojim detetom provesti samo par sati ili dana. Biće i roditelja koji će se o detetu brinuti godinu dana – uz stalne posete lekaru, hitne intervencije i konstantni strah, a bez nade u izlečenje. Prenatalni test vam može pomoći da izbegnete takav scenario.

Tripl test

Tripl (Triple) test – Šta je i kako se tumači?

Pored dabl testa, trudnice često zanima da saznaju više o tome šta je tripl test i zašto se on radi. Skrining testovi, kao što su dabl i tripl test, pomažu da se utvrdi da li je neophodno trudnicu uputiti na dalje dijagnostičke pretrage, ukoliko neki od parametara pokažu takvu potrebu.

Ako rezultati dabl testa, koji se radi od 12. do 14. nedelje trudnoće, pokažu mogućnost prisustva neke od hromozomskih anomalija, tada lekar trudnicu često upućuje na tripl test, koji se izvodi od 15. do 20. nedelje trudnoće.

Tripl test je, kao i dabl, neinvazivni prenatalni skrining test, ali za razliku od neinvazivnih prenatalnih testova (NIPT), on kao i dabl daje rezultat kroz statističku verovatnoću.

Za razliku od navedenih skrining testova, postoje i dijagnostički invazivni testovi, koji služe za konačno postavljanje dijagnoze. Dijagnostički invazivni testovi su amniocenteza i biopsija horionskih čupica. Skrining testovi se koriste za utvrđivanje potrebe da za daljim invazivnim dijagnostičkim ispitivanjima.

Svrha skrining testova je prepoznavanje onih trudnica koje imaju povećan rizik da beba ima neku od hromozomskih anomalija, odnosno poremećaj u broju hromozoma bebe ili poremećaj u strukturi hromozoma (koji se utvrđuje VERACITY prenatalnim testom, čak i kod blizanačkih trudnoća). Prednost skrining testova je ta što su neinvazivni, te samim tim ne nose apsolutno nikakav rizik po zdravlje trudnice i bebe. Ako skrining testovi pokažu visok rizik, tad se trudnica upućuje na invazivne dijagnostičke analize, a u slučaju negativnog nalaza skrining testa, trudnica izbegava invazivne procedure.

Cilj tripl testa je da se utvrdi stepen rizika postojanja najčešćih hromozomskih poremećaja, odnosno preciznije: 

  • Daunovog sindroma (trizomija 21 – gde svaka ćelija u organizmu ima tri kopije hromozoma 21, umesto uobičajene dve), 
  • Edvardsovog sindroma (trizomija 18 – ona nastaje zbog prisustva tri hromozoma 18 u svakoj ćeliji, umesto uobičajena dva) ili 
  • defekata neuralne cevi (poremećaji u razvoju mozga i kičmene moždine).

Tripl test sam po sebi (bez dodatnog ultrazvučnog nalaza i dijagostičkih testova) daje samo statistički iskaz o povećanoj šansi, ali ne postavlja dijagnozu. 

Šta analizira tripl test, a što nije prethodno analizirao dabl test?

Ono što za razliku od dabl testa analizira tripl test, jesu naredni parametri iz krvi majke:

  • AFP: protein koji proizvodi fetus;
  • hCG: hormon koji stvara placenta i
  • E3 (nekonjugovani estriol): estrogen koji stvaraju placenta i fetus.

Svaki od gore navedenih markera (AFP, hCG i E3) daju određeni uvid u genetske poremećaje koji se potencijalno mogu javiti. Kada se uzmu u obzir vrednosti ovih parametara, u kombinaciji sa nalazom ultrazvuka i sa ostalim faktorima, kao što su starost trudnice, hronične bolesti, višeplodna trudnoća, period trudnoće i ostalo, tada se vrši procena koliki je rizik da kod bebe postoji određena hromozomska anomalija.

Dakle, da zaključimo: tripl test spada u kombinovane biohemijske testove, gde se kombinuju podaci koji su dobiveni na osnovu biohemijskih parametara iz krvi trudnice i nalazi ultrazvučnog pregleda.

Koji parametri su važni za tripl test?

Parametri koji su izuzetno važni za tripl test su:

  • starost majke,
  • broj fetusa, odnosno da li je višeplodna trudnoća u pitanju,
  • BMI, odnosno težina majke,
  • da li je trudnoća začeta prirodnim putem ili VTO,
  • navike i zdravstveno stanje trudnice (konzumiranje cigareta, dijabetes i ostalo).

U kojim slučajevima se preporučuje Tripl test?

Tripl test se preporučuje u sledećim slučajevima:

  • kod lošeg nalaza dabl testa (kada rezultat pokazuje visok rizik na pojavu hromozomskih anomalija),
  • kod trudnica koje su starije od 35 godina,
  • kod trudnica sa dijabetesom,
  • u slučaju postojanja porodične istorije gde su se rađala deca sa anomalijama,
  • u ostalim slučajevima po proceni ginekologa.

Za izvođenje tripl testa nije potrebna nikakva prethodna priprema, ali se pre laboratorijskih analiza radi detaljan ultrazvučni pregled. Tačnije, poželjno je da se sve to uradi u jednom danu, jer se mora uzeti u obzir da je ovo kombinovani test i da je izuzetno važno da sve navedeno bude usklađeno, kako bi rezultat mogao biti što pouzdaniji.

Koliko je pouzdan tripl test?

Statistički podaci o pouzdanosti su sledeći:

  • U slučajevima defekta neuralne cevi, kao što je spina bifida, Tripl test uspešno predviđa defekat u 80 od 100 slučajeva,
     
  • U slučajevima defekta neuralne cevi, kao što je anencefalija, Tripl test uspešno predviđa defekat u 90 od 100 slučajeva,
     
  • U slučajevima Down sindroma, Tripl test uspešno predviđa defekat u 69 od 100 slučajeva. 

Shodno ovome, Tripl test u značajnom procentu može dati lažno negativan rezultat i propustiti postojanje defekta. Zato se svim trudnicama koje žele sigurnu i bezbrižnu trudnoću, kao najpouzdaniji skrining, koji ne daje rezultat verovatnoćom, nego precizno detektuje prisustvo genetskih anomalija, preporučuje neinvazivni prenatalni test (NIPT).

Kako se iskazuje rezultat tripl testa?

Dakle, rezultati pokazuju da li postoji visok rizik od postojanja neke od ovih hromozomskih abnormalnosti, ali ne pokazuju suštinski da li beba zaista ima neki od ovih poremećaja. Konačna dijagnoza se može postaviti samo putem dijagnostičkih procedura, kao što je amniocenteza.

Faktori rizika za postojanje Daunovog sindroma  na osnovu starosne dobi majke su sledeći:

Uzećemo na primer trudnicu koja ima 38 godina. Te trudnice veoma često imaju „loše“ rezultate tripl testa, a to apsolutno ne znači da neće roditi u potpunosti zdravu bebu. Isto tako, poznato je da bebe sa Daunovim sindromom rađaju i vrlo mlade majke, odnosno da statistički parametri najčešće nisu nikakva garancija ni u kom slučaju. Ako žena ima 38 godina faktor rizika da dete ima Daunov sindrom može iznositi 1:180, ali analiza biohemijskih markera može da pokaže da on iznosi 1:300.

Zašto je neinvazivni prenatalni test (NIPT) sigurniji izbor od dabl i tripl testa?

Neinvazivni prenatalni test (NIPT)  spada u grupu tzv. skrining testova koji analizira slobodnocirkulišuću DNK fetusa, sa ciljem otkrivanja raznih genetskih abnormalnosti. Majčina krv sadrži sopstvenu i fetalnu (bebinu) DNK. Bebina DNK cirkuliše u krvotoku majke u formi malih fragmenata i pouzdano se detektuje u cirkulaciji već posle 7. nedelje trudnoće.

Međutim, minimalna količina od 4% DNK fetusa, koja je neophodna da bi rezultat prenatalnog testa bio precizan i pouzdan, dostigne se uglavnom posle 10. nedelje trudnoće, što je i donja granica za izvođenje prenatalnog testa. Kako su fragmenti fetalne DNK mnogo kraći od majčine DNK, moguće je  izolovati ih i na vrlo jednostavan način i već u ranom periodu trudnoće budući roditelji dobijaju informaciju o genetskom zdravlju bebe.

Prenatalni test je vrlo komforan za trudnice i ne nosi nikakav rizik po majku i bebu. Sama procedura je jednostavna i podrazumeva rutinsko vađenje male količina venske krvi majke. Na ovaj način, neinvazivni prenatalni test omogućava trudnicama da izbegnu nepotrebno izlaganje invazivnim metodama poput amniocenteze, biopsije horionskih čupica, kordocenteze. Prilikom izvođenja prenatalnog testa ne postoji rizik od krvarenja, prevremenih kontrakcija, pobačaja ili infekcija koji postoji kod invazivnih dijagnostičkih metoda.

Prenatalni test moguće je uraditi već od 10. nedelje trudnoće, što pruža mogućnost budućim roditeljima da na vreme otkriju da li postoji neka hromozomopatija kod bebe. Za invazivne dijagnostičke metode se čeka veća starost trudnoće, a pritom nose i određene rizike.

Šta se može otkriti prenatalnim testom?

Hromozomopatije su poremećaji uzrokovani viškom ili manjkom hromozoma, odnosno hromozomskog segmenta.

Studije pokazuju da oko 7:1000 živorođene dece ima neku hromozomsku anomaliju, dok je čak polovina spontanih pobačaja u ranoj fazi trudnoće uzrokovana hromozomskim poremećajima.  Često se mogu biti i uzrok neplodnosti (npr. poremećaji u broju polnih hromozoma).

Na koje grupe se mogu podeliti hromozomske bolesti?

Sve hromozomske bolesti mogu se podeliti na dve velike grupe:

1. Poremećaje u broju hromozoma – bolesti gde postoji višak ili manjak hromozoma,

2. Poremećaje u struktiri hromozoma – bolesti gde postoji višak ili manjak dela hromozoma.

Sve ćelije u ljudskom telu sadrže 23 para hromozoma tj. ukupno 46 hromozoma. Od toga su 1-22 para isti za muški i ženski pol i  nazivaju se autozomni hromozomi, dok 23 par čine polni hromozomi, XX za žesnki pol, a XY za muški pol.

Najčešći poremećaj u broju hromozoma jesu upravo trizomije kod kojih je registrovano postojanje tri hromozoma, umesto dva što znači da je jedan u višku. Utvrđeno je postojanje trizomija svih autozomnih hromozoma 2-22  para hromozoma osim hromozoma 1 (kompletna trizomija  hromozoma 1 za sada ne postoji), kao i trizomije polnih hromozoma koji su 23. par.

Najveći broj autozomnih trizomija 1-22 para se završava ranim spontanim pobačajem u prvom trimestru trudnoće, te kao takve nisu predmet interesovanja kada je u pitanju prenatalno testiranje, za razliku od trizomija 13 (Patau sindrom), 18 (Edvardsov sindrom), 21 (Daunov sindrom), koje imaju visok stepen preživljavanja i praćene su telesnim i mentalnim oštećenjima u različitom stepenu.

Aneuplodije polnih hromozoma su često zastupljene u živorođenoj populaciji, a odlikuju se viškom ili manjkom X, odnosno Y hromozoma.

Ovakve greške se mogu javiti kod svih osoba, ali im je učestalost veća što su roditelji stariji. U pojedinim slučajevima one mogu biti posledica genetičke promene koja postoji kod roditelja. Kao dominantan simptom javlja se sterilitet. Promene u fizičkom izgledu postoje ali su blaže nego kod aneuploidija autozomnih hromozoma. Razlog tome je manji broj gena koji se nalazi na polnim hromozomima u odnosu na autozomne.

Za ovakve poremećaje važno je znati da se ne mogu otkriti čak ni redovnim ultrazvučnim pregledima, jer ne postoji marker na osnovu koga bi Vaš lekar posumnjao da se sigurno radi o takvoj vrsti bolesti. Zato neke ostanu neotkrivene sve do momenta rođenja deteta. Neivazivni prenatalni testovi najbolje otkrivaju ovakve vrste poremećaja.

Poremećaji u strukturi hromozoma su vrsta poremećaja koji za posledicu imaju višak ili manjak genetskog materijala, a samim tim praćeni su i odeđenim telesnim ili mentalnim oštećenjem.

Mogu nastati u bilo kojoj trudnoći, dok se neke od njih npr. mikrodelecije ne mogu detektovati, čak ni standardnom amniocentezom. Žene koje su na programu vantelesne oplodnje su u daleko većem riziku od nastanka nekog strukturnog poremećaja.

Sve pripadnice ženskog pola su pod određenim rizikom za nastanak neke hromozomopatije i one se mogu javiti u bilo kojoj trudnoći, bez obzira na to da li već imaju zdravo potomstvo. Hromozomopatije nastaju kao posledica greške tokom deobe ćelija ili u manjem procentu slučajeva mogu biti i nasledne.

Danas postoje brojni prenatalni testovi koji su potpuno bezbedni i precizniji od skrining testova, kao što su dabl/tripl testovi, o kojima smo pričali u prvom delu ovog teksta. Međutim, ne izvode se svi na isti način, istom tehnologijom, nisu iste preciznosti ili ne izveštavaju o količini izmerene bebine DNK u krvotoku majke tzv. fetalna frakcija.

VERACITY prenatalni test može se izvesti od 10. nedelje trudnoće i dostupan je kako za jednoplodne tako i za blizanačke trudnoće.

Sopstvenom, patentiranom tehnologijom ciljane analize sekvenci (TACS – target capture sequences) targetiraju se i analiziraju samo oni hromozomi koji predstavljaju predmet interesovanja i to samo na onim delovima hromozoma koji su od kliničkog značaja. Baš ti delovi hromozoma čitaju se u proseku 400 puta, čak i do 10 puta više od ostalih testova što povećava preciznost. Test se izvodi na Illumina platformi koja je za sada najsavremenija platforma, odnosno zlatni standard za izvođenje prenatalnih testova.

VERACITY test zahvaljujući najnaprednijoj tehnologiji precizno meri udeo bebine DNK u krvi majke i  izveštaj fetalne frakcije baziran je isključivo na zaista pronađenoj fetalnoj DNK. Ovo je izuzetno važno, jer loša procena udela bebine DNK dovodi do nepouzdanih rezultata, dok sa preciznim merenjem i sigurnim izveštajem o bebinoj DNK osigurava najmanji procenat lažno pozitivnih rezultata i pouzdanost veća od 99,99%.

VERACITY analizira samo najčešće trizomije (Daunov, Edvardsov, Patau sindrom), aneuploidije polnih hromozoma i mikrodelecije koje su kompatibilne sa životom i nakon 10. nedelje trudnoće. Analiza trizomija koje nisu kompatibilne sa životom kod testova koji ih rade, dovodi do visokog procenta lažno pozitivnih rezultata što dodatno dovodi do pojave straha kod trudnica.

Koji neinvazivni prenatalni test analizira najviše?

Značajnu prednost u odnosu na sve testove ima VERAgene test koji pored trizomija, aneuploidija polnih hromozoma i mikrodelecija, analizira  dodatno još 100 naslednih monogenskih bolesti poput cistične fibroze, policistične bolesti bubrega, raznih metaboličkih bolesti…Ovo je jedini test u kome učestvuju i buduće tate, a test se izvodi kod jedoplodnih i blizanačkih trudnoća.

S obzirom da hromozomopatije značajno mogu uticati na kvalitet života deteta, ali i cele porodice značajno je otkriti ih još u ranoj fazi trudnoće.

Hromozomi

Šta su hromozomi i zašto su bitni?

Trudnice se često susreću sa ovom temom, jer im je jasno da je informacija o genetskom zdravlju bebe u najranijoj mogućoj fazi trudnoće zaista dragocena za bezbrižnu i sigurnu trudnoću. Pojavom neinvazivnih prenatalnih testova, trudnice sve više saznaju o samim hromozomskim anomalijama, odnosno o ovoj temi uopšte, a u ovom tekstu ćemo se pozabaviti samim osnovama: šta su to hromozomi i šta je bitno da znamo na ovu temu. Nadamo se da će vam tekst koji sad čitate biti od koristi, u razumevanju ove kompleksne teme.

Hromozomi su strukture karakterističnog oblika koja se dobro boje (naziv potiče od gr. chromos = boja i soma = telo). U jedru se mogu uočiti za vreme deobe. Hromozome je prvi otkrio naučnik Valter Fleming (1843-1905) 1882. godine, prilikom istraživanja deobe ćelija. Najbolje se uočavaju za vreme metafaze mitoze, pa se tada i izučavaju i nazivaju metafazni hromozomi ili mitotski hromozomi.

Najveći deo čovekovog DNK, odnosno čovekovih gena, smešten je upravo u hromozomima.

Svaki metafazni hromozom se sastoji od:

  • dve sestrinske hromatide koje sadrže po jedan molekul DNK, i s’obzirom da nastaju replikacijom, ti molekuli su potpuno jednaki po sadržaju gena; zato se hromatide nazivaju sestrinske;
  • dve centromere, na svakoj hromatidi po jedna.

Neki hromozomi mogu da, pored primarnog suženja (centromere), sadrže i sekundarno suženje.

Šta su Hromatide?

Hromatida je uzdužna polovina metafaznog hromozoma. Pre nego što se izvrši replikacija DNK, hromozom ima jedan molekul DNK koji se povezuje sa proteinima i nagradi jednu hromatidu. Posle replikacije hromozom dobija još jedan potpuno identičan molekul DNK (hromatidu), zahvaljujući semikonzervativnosti replikacije.

Šta je Centromera i koja je njena uloga?

Centromera je primarno suženje na hromozomu (imaju ga svi hromoztomi). Sestrinske hromatide su povezane čitavom svojom dužinom, a najbliže u predelu centromere. Na centromeri se nalazi proteinska struktura, kinetohor, koja se formira na početku mitoze i ima ulogu da veže hromozom za deobno vreteno. On usmerava kretanje hromozoma za vreme deobe pošto se za nega vezuju konci deobnog vretena.

Centromera deli hromozom na dva kraka:

  • kratki krak (obeležava se prema međunarodnom dogovoru sa p) je deo hromozoma iznad centromere;
  • dugi krak (obeležen sa q) se nalazi ispod centromere.

U anafazi mitoze (mejoze II) raskidaju se veze između hromatida, čime se sestrinske hromatide razdvajaju (sada su to novi hromozomi) i odlaze na suprotne polove ćelije. Zahvaljujući tome novonastale, kćerke ćelije dobijaju međusobno iste gene i istovremeno i iste gene kao majka ćelija od koje su deobom nastale. Nepravilna, poprečna podela centromera dovodi do duplikacija i delecija (to su vrste strukturnih aberacija hromozoma). U stvari, ne deli se centromera već područje oko nje poznato kao pericentrični region. Ta nepravilna podela dovodi do razdvajanja krakova hromozoma, a ne hromatida kako što je normalno. Tako da će kćerke ćelije od hromozoma koji je nepravilno razdvojen dobiti:

  • jedna ćelija oba kratka kraka, a nedostajaće joj genetički materijal dugog kraka
  • druga ćelija obrnuto.

Pored ovih delova, specifičnih za sve hromozome, poneki hromozomi mogu imati i sekundarno suženje.

Broj hromozoma je stalan i karakterističan za svaku biološku vrstu i naziva se kariotip.

Telesne (somatske) ćelije imaju diploidan (grč. diploos = dvostruk) broj hromozoma [obeležava se kao 2n]. Telesna ćelija čoveka ima 46 hromozoma ili dve garniture po 23 hromozoma, pri čemu jedna garnitura potiče od majke, a druga od oca pa se tako u toku mejoze I obrazuje 23 para homologih hromozoma.

Kariotip žene sadrži 23 homologa para hromozoma, od čega su 22 para autozomni (telesni) hromozomi a jedan par su polni XX hromozomi. Muški kariotip takođe ima 23 para hromozoma, ali je homologih 22 para autozomnih, dom su polni hromozomi heterologi (razliliti) X i Y.

Polne ćelije ili gameti [kod čoveka su to spermatozoidi i jajna ćelija] sadrže upola manji broj hromozoma u odnosu na telesne ćelije, nazvan haploidan [grč. haploos = jednostruk] – obeležen kao n. Ako telesna ćelija ima dve, onda će polna ćelija imati jednu garnituru hromozoma. Broj hromozoma u polnim ćelijama čoveka je 23.

VIŠE O HROMOZOMIMA ČOVEKA

Somatske ćelije čoveka sadrže 46 hromozoma ili 23 para hromozoma.

Kariotip svake eukariotske ćelije sastoji se od određenog broja hromozoma koji je karakterističan za vrstu i nepromenljiv tokom života jedinke. Kariotip čoveka sastoji se od 23 para hromozoma (ili 46 hromozoma), od kojih:

  • 22 para čine autozomi i
  • jedan par su polni hromozomi (gonozomi).

Parovi autozoma u svim ćelijama jednog organizma su simetrični (homologi). Par polnih hromozoma je homolog samo u ćelijama žena, u kojima se sastoji od dva X hromozoma, dok je u ćelijama muškarca asimetričan (nehomolog) i sastoji se od jednog X i jednog Y hromozoma. Parovi autozoma u kariotipu obeležavaju se brojevima od 1 do 22 i to tako što je par najvećih hromozoma označen kao par 1, a ostali parovi redom po veličini (uz manja odstupanja) nose brojeve 2 do 22. Polni hromozomi se označavaju sa X odnosno Y.

Metafazni hromozom se sastoji od dve hromatide, od kojih svaka sadrži po jedan od dva molekula DNK nastalih procesom replikacije. Hromatide su spojene u oblasti centromera koje imaju izgled suženja na hromozomu. Na centromerama se nalazi parna proteinska struktura, kinetohor, koja se formira na početku mitoze i ima ulogu da veže hromozom za deobno vreteno.

Centromera deli hromozom na dva kraka :

  • duži krak (q), deo hromozoma ispod centromere i
  • kraći krak (p), iznad centromere.

Svaki krak je podeljen na regione, a svaki region je podeljen na subregione (npr. 4p13 znači 4. hromozom 13-og regiona kraćeg kraka). 

Prema položaju centromere razlikuju se sledeće vrste hromozoma u humanom kariotipu:

  • metacentričan je onaj hromozom čija se centromera nalazi na sredini pa su kraci jednake dužine (p = q);
  • submetacentričan , čija je centromera bliža jednom kraju hromozoma, pa je onda r : q = 1 : 1.5-3;
  • akrocentričan kod koga se centromera nalazi sasvim blizu jednog kraja hromozoma (p : q = 1 : 7<);
  • telocentričan hromozom je onaj kod koga se centromera nalazi na samom kraju hromatide, pa je odnos p : q = 0 : 1;
  • subtelocentričan hromozom ima centromeru postavljenu tako da deli hromatidu u odnosu p : q = 1 : 3-7.

U normalnom kariotipu čoveka nalaze se samo prve tri navedene vrste hromozoma.

Pored centromere, kao primarnog suženja koje imaju svi hromozomi, pojavljuje se i sekundarno suženje u određenim hromozomima (npr. kratki kraci akrocentričnih hromozoma čoveka sadrže ovo suženje).

Prirodni krajevi linearnog molekula DNK nazivaju se telomere. Telomere imaju višestruke funkcije, ali se pojednostavljeno može reći da predstavljaju neku vrstu zaštitne kape hromozoma jer nisu lepljive, ne reaguju sa krajevima drugih hromozoma i nisu osetljive na razarajuće dejstvo enzima egzonukleaza.

Koje su promene u građi, odnosno u strukturi hromozoma?

Duplikacije – promena u kojoj se dešava višak delova hromozoma, usled njegovog udvajanja;

Inverzije – promene u kojima je smer hromozoma izmenjen;

Delecije – promena koja dovodi do nedostatka dela hromozoma;

Translokacije – promene kada jedan hromozom sadrži delove drugog hromozoma;

Koje su promene u broju hromozoma?

Poliploidije – u ovom slučaju dolazi do ukupnog uvećanja broja hromatida na hromozomu ili hromozomima;

Aneuploidije – to znači da dolazi do smanjenja ili uvećanja za jedan ili više hromozoma;

Nedostatak hromozoma je za ćeliju nesumnjivo štetniji od viška hromozoma, ali višak apsolutno dovodi do određenih, često čak i do fatalnih posledica. 

Jedna od najzastupljenijih aneuploidija hromozoma je trizomija 21, poznatija kao Daunov sindrom. Karakteristika Daunovog sindroma, odnosno razlog nastanka istog, je postojanje višak jednog para hromozoma na 21. hromozomu, tako da umesto dva, osoba ima tri para hromozoma. Pored Daunovog sindroma, česte su i trizomije hromozoma 13 i 18 – odnosno, Patau sindrom i Edvardsov sindrom.

Trudnice koje su starije od 35 godina nose daleko veći rizik od nastanka navedenih genetskih anomalija i ostalih komplikacija u trudnoći, nego što je to slučaj sa mladim trudnicama. Svakako je da su ove promene učestalije kod osoba koje imaju u porodičnoj istoriji nekoga sa hromozomskim promećajima, ali to svakako nije jedini rizik. Na učestalost ovih anomalija utiču i godine starosti trudnice, stil i način života, prisustvo hroničnih oboljenja, konzumiranje cigareta i slično.

Pojavom izuzetno obuhvatnih neinvazivnih prenatalnih testova, moguće je izvršiti proveru hromozomskog zdravlja bebe već od 10. nedelje trudnoće, na potpuno neinvazivan način, koji ne nosi nikakav rizik ni po majku, ni po bebu. Izuzetno je važno informacije o potencijalnim genetskim anomalijama, odnosno o fatalnim i teškim hromozomopatijama, imati u najranijoj mogućoj fazi trudnoće. Ako imamo takve informacije, na vreme se može doneti odluka o eventualnom prekidu trudnoće.

Većina hromozomskih anomalija nije kompatibilna sa životom bebe posle 10. nedelje trudnoće, te je važno da birate skrining testove koji se fokusiraju na ono što je zaista važno, odnosno na one anomalije koje su kompatibilne sa životom i posle 10. nedelje trudnoće (Daun, Patau, Edvards sindrom, aneupolidije polnih hromozoma, struktruralni poremećaji hromozoma – mirkodelecioni sindromi). Birajte one testove koji imaju ultraduboko čitanje hromozoma bebe, odnosno koji čitaju regije od značaja na hromozomima u proseku 400 puta.

Izuzetno je važno da sve žene provere genetsko zdravlje svoje bebe u najranijoj fazi trudnoće, bez obzira na faktore rizika koje imaju, ili nemaju. Sigurna i bezbrižna trudnoća nemaju alternativu i zato je važno da sebi obezbedite potpuni mir. Ovo je preporuka mnogih ginekologa, koji se slažu da je sve više slučajeva detekcije hromozomskih anomalija kod trudnica, kod kojih apsolutno ni jedan parametar nije ukazivao na visok rizik.

Ono što Vam preporučujemo je VERAgene test

Pojavom neinvazivnih prenatalnih testova je moguće genetsko zdravlje bebe utvrditi već u izuzetno ranoj fazi trudnoće, odnosno od 10. nedelje. Ovi skrining testovi analiziraju hromozome bebe i daju precizne informacije o proemećajima hromozoma, za razliku od konvencionalnih skrining testova, koji izveštavaju samo o statističkim mogućnostima.

VERAgene test predstavlja apsolutno najobuhvatniji neinvazivni prenatalni test na svetu, kojim na jednostavan način možete proveriti hromozome vaše bebe, odnosno prisustvo hromozomskih anomalija.

Za uzorak se uzima mala količina venske krvi majke i bukalni bris biološkog oca bebe. Ovaj test, pored analize najčešće zastupljenih anomalija na hromozomima, analizira i mogućnost pojave 100 monogenskih oboljenja (bolesti koje se prenose autozomno – recesivno).

Uz VERACITY i VERAgene test imaćete apsolutno sigurnu trudnoću, jer ovi testovi sa pouzdanošću od 99,99% posto izveštavaju o hromozomskim anomalijama.

Amniocenteza

Šta je amniocenteza? Kada i kako se izvodi?

Amniocenteza je metoda koja podrazumeva uzimanje plodove vode za biohemijska i citogenetska ispitivanja. To je najstariji dijagnostički postupak u antenatalnoj dijagnostici, koji je uveden u kliničku praksu 1966. godine.

Optimalno vreme za amniocentezu je od 16. do 18. gestacijske nedelje, jer u tom periodu ima najviše amniocita – deskvamiranih fetalnih ćelija, a materica je podobna za transabdominalni pristup i prisutna je optimalna količina amnionske tečnosti (oko 200-250 ml). Najkasnije se može izvesti do 20. gestacijske nedelje.

KOJE SU INDIKACIJE ZA IZVOĐENJE AMNIOCENTEZE?

Indikacije za izvođenje amniocenteze su: dijagnostika hromozomski uzrokovanih malformacija ploda, izolovane genske abnormalnosti, defekti koji su uslovljeni spoljašnjim faktorima (prenatalna ekspozicija rendgenskom zračenju, teratogenim lekovima, infektivnim agensima).

KAKO SE IZVODI METODA AMNICENTEZE?

Metoda se izvodi pod kontrolom ultrazvuka, uvođenjem igle kroz trbuh (transabdominalno). Tom prilikom uzima se oko 10-20 ml plodove vode, izbegavajući ulazak u poseljično tkivo i mesto insercije pupčanika. Uvek se bira intrauterini prostor sa najvećom količinom plodove vode, po pravilu, što dalje od glave ploda. Veoma su važni striktni uslovi asepse kako bi se sprečio eventualni nastanak infekcije.

Rizik od nastanka pobačaja je 0,5-1%, 2,5% kod blizanačkih trudnoća. Komplikacije intervencije mogu biti vezane za majku (oticanje plodove vode i nastanak oligohidramniona, Rh senzibilizacija, infekcije, vaginalno krvarenje, kontrakcije) i vezane za fetus (prevremeni porođaj, oštećenje fetusa usled defekta amnionske membrane, oštećenja nastala nakon oticanja plodove vode).

U 12. nedelji trudnoće radi se ekspertski ultrazvuk, kada ginekolog kontroliše da li postoje anomalije kod ploda, proveravaju se bebini hromozomi i procenjuje se rizika od Daunovog sindroma. Zatim se rade skrining testovi, kojima se takođe otkrivaju anomalije. Dabl test iz krvi trudnice radi se otprilike u isto vreme kada i ekspertski ultrazvuk, a tripl test se radi posle 15. nedelje trudnoće. Ako rezultati ovih testova nisu najpovoljniji, lekar će vas verovatno uputiti kod genetičara, sa kojim ćete se konsultovati i doneti odluku da li želite da radite amniocentezu ili neki sigurniji i pozdaniji neinvazivni prenatalni test.

VIŠE O SAMOJ AMNIOCENTEZI

Za vreme trudnoće beba u materici živi u amnionskoj tečnosti, čiji se uzorak uzima u toku amniocenteze i testira na hromozomske abnormalnosti. Ovom analizom fetalnih ćelija koje se nalaze u amnionskoj tečnosti, mogu se otkriti gotovo sve hromozomske abnormalnosti:

  • Ovom metodom utvrđuje se da li postoji opasnost od pojave Daunovog, Tarnerovog, Edvardsovog ili Patau sindroma, a takođe mogu da se utvrde i druge anomalije bebe (gubitak sluha ili vida kod bebe).;
  • Osim toga, amniocentezom se može dijagnostikovati nekoliko stotina genetskih poremećaja, defekti neuralne cevi poput spine bifide. Sa druge strane, ovom analizom se ne mogu detektovati strukturalni defekti kod bebe, kao što su: srčane malformacije, rascep nepca itd. Amniocenteza je izuzetno pouzdana metoda, sa tačnošću više od 98% u dijagnostikovanju svih hromozomskih poremećaja (Daunov, Patau, Edvardsov, Tarnerov sindrom…) Osim toga, amniocentezom se sa istom preciznošću može utvrditi pol bebe, te je važno da svaka trudnica bude informisana o ovom da bi, ukoliko ne želi da sazna pol bebe u toj fazi trudnoće, istu odluku napomenula svom ginekologu.

KADA SE RADI AMNIOCENTEZA?

Ova intervencija se obično radi između 16-te i 18-te nedelje trudnoće, jer je tada broj bebinih ćelija u amnionskoj tečnosti optimalan. Situacija u Srbiji je nažalost trenutno takva da se rezultati po nekad čekaju čak i do 60 dana, zbog čega se buduće majke sve više odlučuju za neinvazivne prenatalne testove (NIPT), od kojih neki, poput VERACITY testa, sa preciznošću od 99.99% mogu da utvrde ako su prisutne neke od hromozomskih anomalija.

Amniocenteza se radi u dnevnoj bolnici pod kontrolom ultrazvuka. Pre same intervencije, lekar radi ultrazvučni pregled kojim se meri beba, i proverava se njena osnovna anatomija. Ultrazvukom se određuje mesto sa koga je najbolje uzeti uzorak amnionske tečnosti, na bezbednoj razdaljini i od posteljice i od bebe. Kada se utvrdi ovo mesto, dalje posmatrajući sliku dobijenu ultrazvukom lekar uvlači tanku šuplju iglu kroz stomak i njome izvlači malu količinu amnionske tečnosti, koja će biti poslata na dalju analizu. Količina koja je potrebna je oko 20 ml i njen nedostak će beba brzo nadoknaditi. U toku same intervencije žena može da oseti blage grčeve, peckanje ili pritisak, ili ne mora osetiti ništa od navedenog. Količina bola ili nelagodnosti varira od žene do žene i od trudnoće do trudnoće.

Nakon intervencije, žena može imati blage kontrakcije, i oskudno krvarenje iz vagine, ali i jedno i drugo najčešće spontano nestaju dan dva od intervencije, u periodu u kome se savetuje pojačan odmor. Ukoliko se ipak pojavi ozbiljnije krvarenje ili oticanje plodove vode, neophodno je da se pacijentkinja odmah javi lekaru. Važno je napomenuti da majke koje imaju negativan Rh faktor posle ove intervencije trab da prime AntiD (RhO) imunoglobulin.

Rezultati analize, ukoliko se radi analiza PCR metoda se dobijaju za 3-4 dana, a ukoliko se radi pun kariotip tj. produžena kultivacija, u tom slučaju se nalaz čeka od 2-3 nedelje, u redovnim okolnostima. Amnio PCR je metoda kojom se dijagnostikuju najčešće hromozomske abnormalnosti. Koristeći malu količinu amnionske tečnosti, ovom metodom se omogućava kvantifikacija specifičnih regiona molekula DNK iz nekultivisanih amniocita dajući definitivnu dijagnozu za nekoliko dana. Pun kariotip se radi kada za njega postoje indikacije. U ovom slučaju, ćelije bebe se kultivišu, kako bi ih bilo dovoljno da se njihova struktura u potpunosti pregleda tj. da se uradi kariotip.

Amniocenteza se savetuje ženama koje imaju povećan rizik za genetske i hromozomske probleme, a ne svim ženama, pošto je metod invazivan i sa sobom nosi rizik od pobačaja. Alternativa su svakako neinvazivni prenatalni testovi (NIPT).

Kome se preporučuje amniocenteza metoda?

  • Trudnicama koje su starije od 35 godina – statistički rizik da žena nosi dete sa genetskim ili hromozomskim poremećajem raste sa godinama trudnice, pa tako npr. rizik za Daunov sindrom je u 25-oj godini života je 1 u 1040, a u 40-oj godini je 1 u 75. Danas se smatra da svaka žena nakon 35-te godine treba da uradi neki vid prenatalne dijagnostike,
  • ukoliko je loš nalaz neinvazivnih skrining testova,
  • ukoliko postoji porodična anamneza horomozomskih i genetskih poremećaja,
  • loš ultrazvučni nalaz sa struktutralnim malformacijama koje se povezuju sa genetskim i
  • prethodna trudnoća u kojoj je bilo dijagnostikovan genetski poremećaj.

U KOJIM SLUČAJEVIMA SE AMNIOCENTEZA MOŽE SAVETOVATI?

U slučaju prevremenog porođaja iz medicinskih razloga, amniocenteza se radi kako bi se procenila zrelost bebinih pluća, koja se naziva i terminska amniocenteza, kako bi se dijagnostikovala ili isključila intrauterina infekcijau slučaju RH senzitacije – retko stanje kod koga majčin imuni sistem stvara antitela na specifičan protein, koji se nalazi na površini bebinih krvnih ćelija.

Kao i svaka invazivna intervencija, i amniocenteza sa sobom nosi određene rizike, od kojih je najdramatičniji spontani pobačaj. Upravo iz tog razloga se trudnice sve češće odlučuju da izbegnu veliki procenat bespotrebno urađenih amniocenteza, te se odlučuju za neinvazivne prenatalne testove, koji su dovoljno pouzdani i sa više od 4% fetalne frakcije izveštavaju o hromozomskim anomalijama.

Koji neinvazivni prenatalni test je toliko obiman, da je dobra alternativa za amniocentezu?

Na tržištu Srbije se pre par godina pojavio test VERAgene, koji predstavlja apsolutno najobuhvatniji neinvazivni prenatalni test na svetu, jedini test u kojem se u obzir uzima i DNK materijal biološkog oca bebe. Ovaj test u jednom uzorku analizira Down, Patau, Edvards sindrom, polne aneuploidije, mikrodelecione sindrome i čak 100 monogenskih bolesti!

Na šta posebno obratiti pažnju pri izboru neinvazivnog prenatalnog testa?

Fetalna frakcija, odnosno udeo bebine DNK u krvi majke, izolovan pri analizi. Prema relevantnim svetskim zdravstvenim vodičima, izuzetno je važno da pri analizi procenat fetalne frakcije u krvi majke bude najmanje 4%, kako bi se rezultat neinvazivnog prenatalnog testa mogao smatrati pouzdanim.

Neki NIPT testovi izdaju rezultat i pri fetalnoj frakciji ispod definisane granice od strane vodiča (čak i sa 1%), što se ne može prihvatiti, niti smatrati kao relevantan izveštaj. Zvanični statistički podaci ukazuju na to da je pri izdavanju rezultata sa fetalnom frakcijom ispod 4%, daleko češća pojava lažno pozitivnih ili lažno negativnih rezultata.

Insistirajte na sledećim stavkama:

– da je na rezultatu jasno iskazana fetalna frakcija;

– da se fetalna frakcija iskazuje kao izmerena, a ne kao procenjena, odnosno okvirna (estimated to be);

– da vam rezultat bude izdat isključivo ako je pronađeno najmanje 4% fetalne frakcije;

– da, ukoliko je pronađeno manje od 4% fetalne frakcije, laboratorija ponovi uzorkovanje o sopstvenom trošku.

VERACITY/VERAgene neinvazivni prenatalni test

Jedan od najmlađih neinvazivnih prenatalnih testova na tržištu je VERACITY i VERAgene by Premium Genetics. Premium Genetics je genetička kompanija koja ima širok panel genetskih testova.
Zastupamo NIPD Genetics, vodeću inovativnu biotehnološku kompaniju koja dizajnira, razvija i pruža napredne testove za predviđanje, dijagnostiku i prevenciju genetskih bolesti.

Koje promene je doneo VERACITY/VERAgene?

Veracity/VERAgene je osmišljen sa ciljem da se prevaziđu nedostaci i ograničenja drugih neinvazivnih prenatalnih testova.

Veracity/VERAgene koristi targetiranu analizu sekvenci hromozoma koja sa apsolutno najvećom tačnošću omogućava otkrivanje hromozomskih anomalija. Targetiraju se i analiziraju samo oni hromozomi koji predstavljaju predmet interesovanja (jedini kompatibilni sa životom i posle 10. nedelje trudnoće) i to samo na onim delovima hromozoma koji nam pouzdano nose informacije o trizomijama, sa najmanjom šansom da dovedu do lažno pozitivnih/lažno negativnih rezultata.

Baš te delove čitamo u proseku 400 puta, čak 10 puta više od bilo kog drugog prenatalnog testa. To je najveća dubina čitanja na tržištu, koju ističemo kao najvažniju i najveću prednost neinvaizvnog prenatalnog testa.

Evo jednog primera kako bismo najlakše shvatili razliku između targetirane analize sekvenci i masivnog paralelnog sekvencioniranja:

  • Neko vam da knjigu od 1.000 stranica i rok od 24 sata da je pročitate celu. Nakon toga Vas pita šta se nalazi na stranicama npr. broj 121/paragraf 3, 492/paragraf 6 i 859/paragraf 9, koje su i jedine suštinski bitne?

Ili

  • Neko vam da knjigu od 1.000 stranica, otkrije Vam da je jedini važan sadržaj samo onaj na stranicama broj 121/paragraf 3, 492/paragraf 6 i 859/paragraf 9, i dobijete isti rok od 24 sata da koliko god puta želite pročitate samo navedeni sadržaj.

Verovatnoća da ćete znati sadržaj, onaj koji je jedino i važan, tj sa stranica broj 121/paragraf 3, 492/paragraf 6 i 859/paragraf 9, kod drugog primera je očigledna, jer se precizno i neuporedivo veći broj puta analizira samo taj, suštinski važan sadržaj. Baš tako radi Veracity/VERAgene test. Fokusira se samo na one hromozome i one delove hromozoma koji su važni. Zato je Veracity/VERAgene najpouzdaniji test.

Prednosti Veracity/VERAgene testa u odnosu na druge NIPTove:

  • Targetirana genomska analiza

Najnovije svetske studije ukazuju na činjenicu da je najčešća hromozomska abnormalnost trizomija 21 (tj. prisustvo dodatne kopije hromozoma 21), koja izaziva Downov sindrom. Ostale fetalne aneuploidije uglavnom su povezane sa spontanim gubitkom trudnoće, osim dodatno i trizomija 18. i 13. para hromozoma, koje mogu rezultirati rođenjem deteta, ali sa poremećajima koji su u sklopu tih sindroma.

Veracity/VERAgene koristi sopstvenu patentnu tehnologiju koja je dizajnirana tako da obuhvata samo delić genomskog materijala koji je relevantan za analizu. Upravo ovaj ciljani pristup povećava preciznost i tačnost Veracity/VERAgene testa.

  • Dubina i preciznost čitanja

Budući da se analiziraju samo regije od značaja, dubina čitanja Veracity/VERAgene testa je preko 1000 puta veća od dubine čitanja koju može postići masivno paralelno sekvencioniranje celog genoma. To unapređuje statističku preciznost i povećava speciičnost i senzitivnost Veracity/VERAgene testa.

  • Merenje fetalne frakcije (ff%)

VERACITY i VERAgene od drugih testova izdvaja i precizno merenje fetalne frakcije. Za razliku od ostalih neinvazivnih prenatalnih testova, VERACITY/VERAgene prenatalni test precizno meri fetalnu frakciju u krvi majke, što povećava pouzdanost Veracity/VERAgene testa. Ostali testovi procenjuju vrednost fetalne frakcije, pronađen u krvi majke – tako što pronađene vrednosti upoređuju sa do sad poznatim. Verovatnoća da će ovakav način procene (estimated to be) dovesti do pogrešne vrednosti fetalne frakcije (a, samim tim i do nepouzdanog rezultata) je preko 50%.

VERACITY/VERAgene, zahvaljujući patentiranom algoritmu, precizno meri udeo bebine DNK u krvi majke i brojanjem fragmenata, na izveštaju precizno izveštava o tačnom, a ne procenjenom, procentu fetalne frakcije.

  • Veracity i VERAgene test mogu da se izvode već od 10. nedelje trudnoće
  • Validirani su i za blizanačke trudnoće, kao i kod trudnoća začetih vantelesnom oplodnjom (VTO)
  • Od svih NIPTova na tržištu, VERACITY i VERAgene jedini ispituju čak i mikrodelecione sindroma kod blizanačke trudnoće
  • Precizni, bezbedni, pouzdani

VERAgene neinvazivni prenatalni test

Revoluciju u domenu neinvazivnog prenatalnog skrininga doneo je VERAgene test. Otkrivanjem aneuploidija i mikrodelecija sa skriningom monogenskih poremećaja, VERAgene pruža sveobuhvatno rešenje potencijalnim roditeljima. Monogenske bolesti koje su obuhvaćene VERAgene testom nasleđuju se autozomno recesivno ili vezano preko X hromozoma. Kombinacija najsavremenije metode genetske analize sa bioinformatikom, VERAgene test čini sigurnim i pouzdanim. NIPD Genetics je dobio nagradu za inovativnost u 2019. godini, upravo zbog revolucionarnog VERAgene prenatalnog testa.

Po čemu se VERAgene izdvaja od ostalih NIPTova

  • VERAgene je NAJOBUHVATNIJI NIPT NA SVETU,
  • Jedini prenatalni test gde učestvuju i tate (potreban je uzorak majčine krvi i bris bukalne sluzokože biološkog oca),
  • Većina mikrodelecionih sindroma i monogenskih bolesti koje VERAgene test ispituje nemaju hemijske biomarkere, niti se mogu videti ultrazvučnim pregledom,
  • VERAgene analizira preko 2000 varijanti mutacija gena, koji bi mogli biti zaduženi za neku od 100 monogenskih bolesti koje VERAgene ispituje,
  • Sama činjenica da analizira gene govori o superiornosti VERAgene testa u odnosu na bilo koji drugi prenatalni test!