All posts by : filiphds

KADA MEDICINA I TEHNOLOGIJA NAĐU ZAJEDNIČKI PUT

Prilikom odluke koji prenatalni test da urade, pacijenti imaju puno dilema i puno pitanja. Jedno od najčešćih je da li je u pitanju Illumina? Baš tako postave pitanje. Kako biste razjasnili nedoumice i dobili odgovore na pitanja pročitajte sledeči tekst.

1. Šta je Illumina?

Illumina je pionir u oblasti neinvazivnog prenatalnog testiranja i kao takva, postavila je osnovu za sve ostale testove na tržištu. Illumina platforma je superiorna u odnosu na alternativu, te je apsolutno nezamenjiva čak i za laboratorije koje dalje koriste sopstvene algoritme za analizu.

Illumina u oblasti neinvazivnog prenatalnog testiranja koristi tehnologiju sledeće generacije sekvencioniranja celog genoma (NGS – next generation sequencing). Test analizira fragmente slobodnocirkulišuće DNK placente (najsličnija DNK fetusa) duž celog genoma, čime se dobija kompletan uvid u numeričko i strukturno stanje svih hromozoma.

Neinvazivni prenatalni testovi podržani od strane Illumina platforme nude apsolutno najveću preciznost i pouzdanost, uz konstantno unapređenje i usavršavanje postojeće tehnologije.

2. Koja je razlika uzmedju neinvazivnih prenatalnih testova?

Illuminin uređaj VeriSeq NIPT Solution v2 je trenutni izbor mnogih laboratorija na svetu. Međutim, to ne znači da su sve laboratorije iste, niti da svi testovi imaju jednaku preciznost, uprkos tome što se velika većina njih bazira na istom „hardveru“. Ono što pravi razliku u kvalitetu neinvazivnih prenatalnih testova na tržištu jeste algoritam koji koriste tumačenju dobijenih podataka čitanjem genoma.

Na tržištu su najzastupljenije sledeće metode analize slobodnocirkulišuće DNK:

– Analiza svih hromozoma: tehnologija masivnog paralelnog sekvenioniranja celog genoma nudi odgovore o stanju svih hromozoma, uz tvrdnju da su testovi osetljivi već od 1% fetalne frakcije, za šta Illumina potvrđuje da ne predstavlja nezavisan pokazatelj rizika za aneuploidije. Ovom tehnologijom čitaju se svi hromozomi po dužini i uzima se uzorak kroz paralelno čitanje istih, uz izveštavanje o svim hromozomima – broju (duplikacije) i strukturi (delecije/mikrodelecije);

– Targetirana analiza: targetiranom analizom hromozoma od značaja analiziraju se samo određeni i najbitniji hromozomski parovi, te se ne vrši analiza ostalih hromozoma koji nisu od kliničkog značaja. Za razliku od masivnog paralelnog sekvencioniranja, ova metoda najviše polaže na dubinu čitanja hromozoma od značaja i za analizu zahteva minimum od najčešće 2.8% fetalne frakcije, što je u skladu sa svetskim zdravstvenim vodičima, koji ne priznaju pouzdanom analizu izvršenu sa manjim udelom bebine DNK u krvi majke;

– microarray/SNP: tehnologija koja se bazira na targetiranu analizu, ali nedovoljno dokazana u oblasti neinvazivnog prenatalnog testiranja, gde se pokazala kao nepouzdana i klinički nepotvrđena. Odlična tehnologija za neke druge vrste analiza, ali prema rečima stručnjaka, ne i za neinvazivne prenatalne testove.

3. Zašto izabrati targetiranu analizu?

NIPD (Medicover) Genetics je napravio apsolutnu razliku na tržištu neinvazivnih prenatalnih testova, korišćenjem sopstvene, napredne i patentirane tehnologije TACS-ova u analizi i čitanju genetskih informacija.

Za razliku od testova koji analizu vrše metodom masivnog paralelnog sekvencioniranja, metodom TACS-ova čitamo samo ono što je medicinski opravdano i suštinski važno – tačnije, ne vrši se čitanje i analiza hromozoma na kojima trizomije uopšte nisu kompatibilne sa životom posle 10. nedelje trudnoće. Ovim se dobija daleko veća preciznost analize onog što je zaista bitno, u odnosu na testove koji izveštavaju o svim hromozomima više iz marketinških, nego medicinskih razloga.

Ovom jedinstvenom tehnologijom targetira se čak 4.000 regija od značaja koje se čitaju više od 400 puta, što je višestruko značajnije u odnosu na ostale testove. Ovim načinom analize dolazimo do ultradubokog čitanja regija od značaja, što garantuje najmanji procent lažno negativnih i lažno pozitivnih rezultata.

Upravo ova tehnologija pokazuje superiornost u odnosu na ostale testove kod čitanja najsitnijih strukturalnih oštećenja hromozoma (najmanjih mikrodelecionih sindroma), gde samo ovaj test može da izvesti o strukturalnim promenama čak i u slučaju blizanačkih trudnoća. Superiorna tehnologija omogućila je i test koji vrši čitanje na nivou jednog gena, odnosno testa koji vrši analizu monogenskih bolesti i poremećaja u najranijoj trudnoći. Takođe, test prati sve smernice svetskih vodiča i jasno meri i precizno izveštava o visini fetalne frakcije.

Za sva pitanja i nedoumice možete pozvati 064/ 6592 428

Šta je galaktozemija?

Galaktozemija je genetski uslovljeno oboljenje koje pripada grupi bolesti koje se nazivaju enzimopatije. Enzipomatije su nasledna oboljenja koja nastaju usled nedostatka nekog enzima u organizmu. Kod galaktozemije postoji deficit ili smanjena aktivnost enzima koji učestvuju u varenju šećera galaktoze.

Galaktozemija predstavlja redak nasledni poremećaj metabolizma ugljenih hidrata. Kod ove enzimopatije postoji nesposobnost da se galaktoza (šećer koji se nalazi u mleku) prevede u glukozu. Poremećaj nastaje usled nedostatka ili smanjene aktivnosti enzima koji učestvuju u ovom prevođenju – GALT enzim, galaktokinaza i GALE enzim.  

Postoji više tipova galaktozemije, a smatra se da se jedno od 50 000 novorođenčadi rađa sa nedostatkom GALT enzima, čiji deficit dovodi do najtežeg oblika galaktozemije.

Rana dijagnostika i pravilan higijensko-dijetetski režim su kod ovog poremećaja od ključnog značaja kako bi se prevenirale posljedice – mentalne poteškoće, otkazivanje jetre i smrt deteta u vrlo ranom uzrastu.

Tipovi galaktozemije

Do danas, nauka je utvrdila postojanje nekoliko tipova ove bolesti. Svi tipovi galaktozemije uzrokovani su mutacijama u određenom genu – GALT, GALK1 i GALE. Ovi geni su odgovorni za sintezu enzima neophodnih za preradu galaktoze unijete hranom. Pomenuti enzimi razlažu galaktozu do glukoze i drugih molekula koje organizam može da skladišti ili koristi kao izvor energije. Usled nedostatka ili smanjene aktivnosti nekog od ovih enzima, javlja se nemogućnost korištenja galaktoze iz mleka i usled nemogućnosti razgradnje galaktoze, ispoljavaju se simptomi koji su posledica nagomilavanja ovog šećera.

Tip I – klasična galaktozemija

Najčešći i najteži oblik galaktozemije je galaktozemija tip I, takozvana klasična galaktozemija. Sinonimi za galaktozemiju tip I su i deficijencija galaktoza-1-fosfat uridil transferaze i GALT deficijencija.

Ukoliko se lečenje ne otpočne odmah po rođenju, tj. ishrana novorođenčeta mlekom bez galaktoze, komplikacije opasne po život mogu nastati već posle nekoliko dana nakon rođenja.

Genetički uzrok ovog tipa galaktozemije je mutacija GALT gena koji je odgovoran za stvaranje enzima galaktoza-1-fosfat uridil transferaze (GALT enzim).

Tip II – klinička galaktozemija

Galaktozemija tip II je znatno blaži oblik od galaktozemije tip I. Nastaje kao posledica deficita enzima galaktokinaze (GALK) koji nastaje zbog mutacija u GALK1 genu. Galaktozemija tip II se nasleđuje autozomno recesivnim putem. Kod dece obolele od ovog tipa galaktozemije javlja se katarakta, usljed nagomilavanja galaktitola u očnom sočivu. Dijagnoza tipa II galaktozemije se postavlja tako što se utvrdi snižena aktivnost enzima galaktokinaze.

Procenjuje se da je ovaj tip galaktozemije veoma redak.

Tip III – biohemijska galaktozemija

Znaci i simptomi ovog tipa variraju od blage do teške bolesti. Simptomi galaktozemije tip III obuhvataju kataraktu, zaostajanje u rastu i razvoju, intelektualnu zaostalost, oboljenje jetre i bubrega.

Nastaje kao posledica promena (mutacija) u GALE genu, koji je odgovoran za stvaranje enzima uridin difosfat galaktoza-4-epimeraze (GALE). Nasleđuje se autozomno recesivno.  Ukoliko se tip III galaktozemije razvije odmah po rođenju, simptomi su slični klasičnom obliku galaktozemije, tj. tipu I. Procenjuje se da su teške forme ove bolesti vrlo retke i da su zabeležene kod svega nekoliko slučajeva na svetu. Dijagnoza se postavlja tako što se utvrdi snižena aktivnost GALE enzima. Kod svih pacijenata s nedostatkom GALE enzima, do sada je zabeležen samo djelimičan gubitak enzimske aktivnosti, te su iz tog razloga simptomi ovog tipa bolesti značajno blaži nego simptomi galaktozemije tip I.

Kada se kaže „galaktozemija“, obično se misli na tip I ove bolesti, s obzirom na činjenicu da je tip I najteži i najčešći u odnosu na ostale tipove ovog naslednog oboljenja.

Zašto nastaje galaktozemija ?

Galaktozemija, tj. klasičan tip bolesti nastaje usled prisustva promjena (mutacija) u GALT genu koji je odgovoran za stvaranje GALT enzima. GALT enzim je neophodan da se šećer galaktoza u jetri prevede u glukozu. Usled prisustva GALT mutacije i deficita GALT enzima dolazi do nakupljanja toksičnih metabolita galaktoze u različitim organima. Dejstvo akumuliranih toksičnih produkata galaktoze na različita tkiva dovodi do ispoljavanja znakova i simptoma ove nasledne bolesti.

Procenjuje se da je u opštoj populaciji jedna od 100 osoba nosilac mutacije, tj.defekta u GALT genu.

Koji su simptomi galaktozemije?

Simptomi galaktozemije mogu biti različitog intenziteta. Novorođenče sa galaktozemijom na rođenju deluje kao zdravo novorođenče, međutim kroz par dana gubi apetit i počinje da povraća.

U tipičnom obliku bolesti, simptomi se javljaju 2-3 dana nakon unosa mleka u vidu povraćanja, proliva, uvećanja stomaka bebe zbog uvećanja jetre, slabog dobijanja na težini, dehidracije…  

Bez odgovarajućeg lečenja brzo dolazi do popuštanja funkcije jetre, zbog čega nastaju edemi (otoci), ascites (nakupljanje tečnosti u trbuhu), promene na bubrezima, otok mozga, sklonost krvarenju… Krajem prvog mjeseca života, kod djece sa galaktozemijom razvija se katarakta, zbog nakupljanja toksičnih derivata galaktoze u očnom sočivu.

Mogu se javiti poteškoće u govoru i smanjene intelektualne sposobnosti.

Kod teških slučajeva nelečene bolesti, smrt nastaje u prvih mesec dana, a u lakšim slučajevima, bez adekvatnog lečenja deca mogu živeti svega nekoliko meseci. Kod blažih formi galaktozemije, odojče slabije napreduje, ima uvećane jetru i slezinu, a dolazi i do ciroze jetre i razvoja katarakte.

Ženske osobe obolele od galaktozemije mogu imati problema sa reproduktivnom sposobnošću, jer jajnici rano prestanu sa svojom funkcijom, odnosno javlja se tzv. prerana insuficijencija jajnika.

Kod muške dece galaktozemija ne dovodi do poremećaja u funkciji polnih žlijezda i unutrašnjih polnih organa.

Kako se galaktozemija nasleđuje?

Galaktozemija je autozomno recesivno nasledno oboljenje. Bolesti koje se nasleđuju na ovaj način će se ispoljiti ukoliko dete od oba roditelja nasljedi nefunkcionalan GALT gen. Ukoliko dete od samo jednog (bilo kog) roditelja nasledi nefunkcionalan gen, takvo dete će biti samo nosilac defektnog gena, odnosno nosilac bolesti, ali se kod njega bolest neće razviti, tj. neće imati nikakve simptome oboljenja. Dete koje je nosilac bolesti, jednog dana, svom potomstvu može preneti defektni gen. Ukoliko su oba roditelja nosioci defektnog gena, rizik da njihovo dete oboli od galaktozemije je 25%.

Verovatnoća da dete, kao i roditelji, bude samo nosilac ove bolesti je 50%.

Verovatnoća da dete bude zdravo, tj. da niti ima bolest, niti je nosilac gena za galaktozemiju je 25%.

Rizik je podjednak za mušku i žensku decu, kod svih etničkih grupa.

Kako se dijagnostikuje?

Za ovo oboljenje je ključna dijagnostika u prvim danima života, jer komplikacije koje su životno ugrožavajuće mogu nastati odmah po rođenju, sa prvim hranjenjem bebe mlekom. Dijagnoza ove nasledne bolesti postavlja se kada je metabolit galaktoze, galaktoza-1-fosfat povišen u crvenim krvnim zrncima i kada je aktivnost GALT enzima značajno snižena. Najprecizniji način je molekularno, genetičko testiranje kojim se mogu utvrdititi mutacije u GALT genu.

Vodeće međunarodne organizacije poput Američkog koledža ginekologa i opstretičara (American College of Obstetrics and Gynecologists (ACOG)) i Američkog koledža za medicinsku genetiku i genomiku (American College of Medical Genetics and Genomics (ACMG)) genetičko testiranje na galaktozemiju preporučuju svim parovima koji planiraju potomstvo, a posebno onima sa porodičnim opterećenjem (prisustvo galaktozemije ili mutacije GALT gena u porodici).

Kako se galaktozemija liječi?

Mleko kojim se beba obolela od galaktozemije hrani treba što pre zameniti formulama za odojčad bez galaktoze i drugim preparatima proizvedenim od soje. Trajno sprovođenje dete bez mlijeka i mlečnih proizvoda pruža odličnu prognozu ove bolesti. Dakle, za terapiju je ključna obustava unosa galaktoze. Pored mleka i mlečnih proizvoda, galaktoza se nalazi i u nekom voću, povrću i morskim plodovima, pa je i te namirnice potrebno izbegavati. Deca sa ovakvim dijetetsko-higijenskim režimom pokazuju zadovoljavajući rast i razvoj.

Deci kod koje postoji poremećaj govora potrebna je pomoć logopeda, kao i podrška psihologa. Podrška psihologa može biti od pomoći u prihvatanju dijetetsko-higijenskih mera i načina života.

Kod devojčica sa galaktozemijom koje imaju hormonske poromećaje poput zakasnelog puberteta potrebna je hormonska terapija kako u adolescenciji ne bi došlo do gubitka menstrualnog ciklusa i kasnije do nemogućnosti začeća.

Majke djeteta sa galaktozemijom u narednim trudnoćama treba da budu na ishrani bez galaktoze jer iz majčinog organizma galaktoza može preći preko posteljice u krv fetusa i tako dovesti do oštećenja različitih tkiva fetusa.

Ukoliko kod djece sa galaktozemijom nije primenjena adekvatna terapija, može doći do zastoja u fizičkom i psihičkom razvoju, kao i teških komplikacija poput otkazivanja jetre i bubrega, oštećenja mozga i katarakte.

Određene nasledne i nenasledne bolesti mogu imati simptome slične galaktozemiji, te je precizna dijagnostika vrlo važna.

Ovim putem pozivamo buduće roditelje da preduprede mogućnost prenosa mutiranog gena koji bi kod njihove dece potencijalno bio odgovoran za nastanak nekog od oblika galaktozemije. Adventia je je skrining test koji svakom pojedincu daje pouzdane informacije o tome da li je nosilac mutiranog gena ili ne. Tok retkih oboljenja je progresivan, često se na vreme ne otkriju pa su praćene brojnim komplikacijama uprkos komplikovanom lečenju.

Šta je Gaucherova bolest?

Gaucherova (Gošeova) bolest je nasledna, retka, ali vrlo ozbiljna metabolička bolest.

Kod ovog oboljenja, zbog nedostatka aktivnosti enzima koji se naziva glukocerebrozidaza dolazi do nakupljanja masti (glukocerebrozida) u specifičnim ćelijama odgovornim za imunitet (monociti i makrofagi).

Smatra se da je jedna od 158 osoba u svetu nosilac mutacije u genu koji je odgovoran za nastanak ovog oboljejna. Gaucherova bolest se javlja sa učestalošću 1:50 000.

Spektar kliničkih manifestacija kod Gaucherove bolesti varira od pojave simptoma u ranom dečjem uzrastu, sve do potpuno asimptomatskih pacijenata do čak osme decenije života.

Šta je uzrok nastanka Gaucherove bolesti?

Ovo oboljenje nastaje usled nedostatka enzima glukocerebrozidaze. Deficit ovog enzima se javlja usled mutacije, tj. promene na GBA genu. 

Koji su simptomi Gaucherove bolesti?

Zbog nedostatka enzima glukocerebrozidaze  koja razgrađuje glukocerebrozid, masna materija glukocerebrozid se nakuplja u koštanoj srži, jetri, slezini, plućima i drugim organima i doprinosi ispoljavanju različitih simptoma.

Od osobe do osobe, razlikuje se period života u kome će se ispoljiti prvi simptomi. Kod nekih obolelih, simptomi se javljaju u ranom detinjstvu, dok se kod drugih osoba ispoljavaju tek u odraslom dobu. Također, od pacijenta do pacijenta varira i stepen patoloških promjena na unutrašnjim organima i moždanom tkivu.

Ostali simptomi

Simptomi ove nasljedne bolesti uključuju:

• -Bolove u zglobovima
• -deformitete kostiju
• -bolove u kostima
• -sklonost ka prelomima
• -zaostajanje u rastu u dečijem uzrastu
• -čest umor
• -osećaj slabosti
• -tamniju prebojenost kože
• -česte pojave modrica
• -krvarenje iz nosa ili iz desni
• -oticanje trbuha zbog uvećane jetre i slezine
• -anemiju
• -smanjen nivo trombocita (trombocitopenija)

Neki pacijenti dobiju teške simptome već u detinjstvu, dok se kod drugih prvi simptomi jave u kasnijem životnom dobu. U svakom slučaju, Gaucherova bolest je progresivna, što znači da se simptomi i oštećenja organa i kostiju vremenom pogoršavaju i napreduju.

Ukoliko se bolest ne leči, mogu nastati dugotrajne zdravstvene komplikacije i ozbiljna pogoršanja opšteg zdravlja.

Kako se nasleđuje Gaucherova bolest?

Gaucherova bolest je uzrokovana genskom promjenom (mutacijom) u GBA genu koja remeti stvaranje enzima glukocerebrozidaze. Bolest se nasleđuje autozomno recesivno, što znači da je potrebno da dete poseduje dve kopije defektnog gena, koje je nasledilo od oba roditelja, kako bi se bolest ispoljila.

Osobe muškog pola oboljevaju podjednako kao i osobe ženskog pola.

Ukoliko dete naslijedi defektni GBA gen samo od jednog roditelja, neće naslediti Gaucherovu bolest, ali će biti nosilac mutacijom izmenjenog gena i potencijalno ga dalje može prenijeti svom potomstvu.

Nosioci defektnog gena nemaju oboljenje, ali mogu svojim potomcima preneti defektni gen ili oboljenje (ukoliko je i partner nosilac istog gena). Danas postoje genetički testovi koji omogućavaju da roditelji utvrde svoj status nosilaca, odnosno da li postoji rizik da mutaciju u GBA genu ili Gaucherovu bolest prenesu svojim potomcima.

Verovatnoća oboljevanja u procentima

Ukoliko nijedan od partnera nema niti mutaciju u GBA genu niti je sam oboleo od Gaucherove bolesti, svako njihovo dijete ima 100% verovatnoće da neće biti obolelo od ovog nasljednog metaboličkog oboljenja. Takođe, ne postoji rizik da će dete biti nosilac bolesti.

Ukoliko je samo jedan partner nosilac defektnog gena, u svakoj trudnoći postojaće:

• -Verovatnoća od 50% da dete bude zdravo i da ne bude nosilac bolesti
• -Verovatnoća od 50% da dete nema Gaucherovu bolest, ali će biti nosilac defektne kopije gena
• -Verovatnoća od 0% da dete bude obolelo od Gaucherove bolesti

Ukoliko je jedan partner oboljeo od Gaucherove bolesti a drugi ne, u svakoj trudnoći postojaće:

• -Verovatnoća od 0% da dete bude zdravo i da ne bude nosilac bolesti
• -Verovatnoća od 100% da dete ne bude obolelo, ali će biti nosilac defektne kopije gena
• -Verovatnoća od 0% da dete bude rođeno sa Gaucherovom bolešću

Ukoliko su oba partnera nosioci mutacije u GBA genu, u svakoj trudnoći postojaće:

• -Verovatnoća od 25% da dete bude zdravo i da ne bude nosilac bolesti
• -Verovatnoća od 50% da dijete ne bude obolelo, ali će biti nosilac defektne kopije gena
• -Verovatnoća od 25% da se dete rodi sa Gaucherovom bolešću

Ukoliko jedan partner ima Gošeovu bolest, a drugi je nosilac defektnog gena, u svakoj trudnoći postojaće:

• -Verovatnoća od 0% da dete bude zdravo i da ne bude nosilac bolesti
• -Verovatnoća od 50% da dete ne bude obolelo, ali će biti nosilac defektne kopije gena
• -Verovatnoća od 50% da se dete rodi sa Gaucherovom bolešću

Ukoliko su oba partnera oboljela od Gaucherove bolesti, u svakoj trudnoći postojaće:

• -Verovatnoća od 0% da dete bude zdravo i da ne bude nosilac bolesti
• -Verovatnoća od 0% da dete ne bude obolelo, ali će biti nosilac defektne kopije gena
• -Verovatnoća od 100% da se dete rodi sa Gaucherovom bolešću

Kako se postavlja dijagnoza Gaucherove bolesti?

S obzirom na to da se pojedini simptomi Gaucherove bolesti često mogu pomešati sa nekim drugim, češćim bolestima, može se dogoditi da se oboleloj osobi u početku postavi pogrešna dijagnoza. Tako se, na primer, bol u zglobovima može pripisati artritisu ili brzom rastu, visoke vrednosti belih krvnih zrnaca ili mali broj crvenih krvnih zrnaca i trombocita može se najpre povezati sa leukemijom.

Procenjuje se da se svega kod polovine obolelih od Gaucherove bolesti dijagnoza postavi pre desete godine života, a skoro 20% obolelih ne dobije tačnu dijagnozu prije svoje 30. godine.

Dijagnoza Gaucherove bolesti može se postaviti jednostavnom analizom krvi, kojom se meri enzimska aktivnost glukocerebrozidaze, koja je kod obolelih osoba veoma snižena ili čak, potpuno odsutna.

Dijagnoza se može postaviti i na osnovu biopsije koštane srži.

Vrlo precizan način za utvrđivanje precizne dijagnoze je genetičko testiranje na prisustvo mutacija u GBA genu. Ovo testiranje se preporučuje i krvnim srodnicima obolele osobe, s obzirom na to da rezultati testiranja mogu imati uticaj na sve članove porodice.

Kako se liječi Gaucherova bolest?

U lečenju se koristi enzimska supstituciona terapija koja pokazuje dobre efekte na unutrašnje organe, ali slabo deluje na promene na plućima i kostima. Ovaj vid terapije zasniva se na principu nadoknađivanja nedostajućeg enzima zamenskim, putem intravenskih infuzija. Ovaj vid terapije traje tokom celog života.

Simptomi anemije i trombocitopenije mogu se ublažiti transfuzijama krvi.

Hirurško lečenje podrazumjeva hirurško uklanjanje slezine zbog velike opasnosti od unutrašnjeg krvarenja. Transplantacija koštane srži može dovesti do poboljšanja krvne slike.

Uz adekvatnu i redovnu terapiju, osobe obolele od Gaucherove bolesti mogu voditi potpuno normalan život. Stoga je rana i precizna dijagnoza od ključne važnosti za uspešnost terapije i sprečavanje ozbiljnih komplikacija bolesti.

Danas, savremene metode analize DNK materijala nam omogućavaju  da kroz vrlo jednostavnu proceduru uzimanja bukalnog brisa analiziramo veliki broj klinički relevantnih gena. Predupredite na vreme sve simptome i posljedice koje Gaucherova bolest sa sobom nosi, i saznajte da li postoji mogućnost prenosa štetnog gena (tzv. mutacije) na potomstvo. Zahvaljujući Adventia skrining testu, utvrđuje da li je fenotipski zdrava osoba nosilac ove genetske bolesti. To znači da je parovima omogućeno da se informišu i umanje rizik za prenošenje mutacije na decu, što je i razlog tople preporuke za Adventia genetički test.

Od momenta začeća počinje najvažnjije poglavlje života svake žene i njene porodice. Na tom putu budući roditelji  prolaze kroz  različite faze tokom kojih se pripremaju za roditeljstvo. 

Strahovi u trudnoći

U početku svest o trudnoći izaziva euforiju kod oba partnera. Ubrzo zatim, dolazi svest o velikoj odgovornosti za predstojeći životni zadatak. Strahovi su sve učestaliji. 

Oba buduća roditelja su u velikoj meri upoznata sa procedurama  koje slede pre i nakon porođaja, a širi porodični krugovi su sve uključeniji u iščekivanju malog bića. Zato je adekvatno i pravovremeno informisanje od velike važnosti. Naročito informisanje o mogućnostima modernih tehnologija u periodu u trudnoći kada su određeni dijagnostički pregledi obavezni.

Kako bebica raste i razvija se, promene nastaju ne samo u telu trudnice, već u celokupnom dotadašnjem načinu njenog  života. U tom periodu može doći i do promene emocionalnog stanja budućih mama, koje polako postaju svesne da su upravo one u žiži događaja. Buduće mame istovremeno prolaze kroz mnoge procese preispitivanja  pa je smena euforičnog raspoloženja sa periodima tuge česta tokom ovog perioda.

Beba i roditelji

Na pragu roditeljstva, partneri imaju veliki zadatak i treba da odgovore na mnogo životnih izazova. Sada imaju novu ulogu, tj. ulogu majke i oca. Menjaju cjelokupni životni stil, navikavaju se na niz prijatnih ili neprijatnih emocija, domovi se preuređuju i kupuju se stvari za bebu. Strah je najčešća neprijatna emocija koja se javlja u periodu trudnoće, a proizvod je neizvesnosti od ishoda trudnoće i porođaja. 

Ovakve promene imaju veliki uticaj čak i na rani razvoj deteta. Tokom trudnoće majka i beba uspostavljaju jednu specifičnu vezu. Fetus pamti ritam majčinog srca i glas majke. Zbog toga nakon rođenja bebicu mogu umiriti zvuci otkucaja majčinog srca i šapat majke.  Važno je da budući očevi ne budu isključeni i zanemareni. Oni takođe prolaze kroz slične psihične promene kao njihove partnerke, a svakako su na tom putu, punom prepreka, velika i neizostavna podrška. 

Ovakva uzburkana osećanja su posljedica psihološke pripreme za roditeljstvo. Zato je važan zajednički prolazak oba partnera kroz sve faze pripreme za roditeljstvo. Time će se dodatno učvrstiti partnerska ljubav i povezanost. Neupućenost bračnih partnera samo povećava osećaj straha, pa se zato preporučuje informisanje sa relevantnim, stručnim osobljem.

Savremeni pristup vođenja svake trudnoće pored adekvatnih metoda perinatalne dijagnostike podrazumeva i adekvatno savetovanje o pravilnoj ishrani, higijeni tokom trudnoće ali i nakon porođaja, o mogućim infekcijama i oboljenjima tokom same trudnoće i pripremama za porođaj.

Višeplodne trudnoće zahtevaju posebnu brigu i njegu zbog većeg opterećenja na organizam trudnice. Samim tim ih treba pažljivo voditi i pratiti. Danas je posebna pažnja posvećena i savjetovalištima za trudnice koja imaju za cilj da pruže korisne savjete budućim mamama i ujedno ih ohrabre u njihovom sprovođenju. Normalno je da budući roditelji zajedno prolaze kroz trudnoću i rađanje malog bića, iako je samo mama trudna. Mnogi očevi su tokom čitavog perioda trudnoće značajna podrška pa tako učestvuju u edukaciji ili prisustvuju porođaju.

Praćenje stanja ploda

Praćenje stanja ploda obuhvata niz mera i postupaka kojma se kontroliše kako stanje ploda tako  i majke za vrijeme trudnoće i porođaja. Na ovakav način moguće je adekvatno reagovanje u slučaju otkrivanja problema i planiranje vremena, načina i mjesta porođaja što smanjuje rizik od negativnog ishoda.

Šta je CTG?

Pored redovnih ultrazvučnih, ginekoloških i drugih pregleda u trudnoći dobijamo potvrdu o morfologiji ploda i riziku o postojanju hromozomopatija u prvom trimestru, dok način na koji možemo dobiti informaciju o kontrakcijama materice i ritmu otkucaja bebinog srca je pomoću metode koja se naziva kardiotokografija ili CTG.

CTG u savremenoj medicini pruža bitne informacije ljekarima o kondiciji ploda u trećem trimestru trudnoće. Zapravo, u drugoj polovini trudnoće fokus nadzora je stanje ploda.  

Kako se izvodi CTG?

Najčešće se CTG radi nakon navršene 36. nedelje jednom nedeljno ili češće ukoliko postoje opravdane indikacije. Ovakva metoda se radi u ležećem položaju, dok se na stomak buduće mame stavljaju dva pojasa tj. posebne elektrode koje šalju impulse za dobijanje kardiotokografskog zapisa koji je veoma sličan EKG zapisu, za čije tumačanje je zadužen ginekolog. Pojasevi su povezani sa monitorom, tako da jedan pojas meri otkucaje bebinog srca, a drugi jačinu materičnih kontrakcija.

CTG spada u dijagnostičke metode i ne nosi nikakakv rizik po zdravlje bebe i buduće mame, a procedura obično traje između 20 i 60 minuta. U većini slučajeva ne zahteva nikakvu prethodnu pripremu, već samo kratki predah prije izvođenja metode.

Na ovaj način dobija se informacija o kondiciji bebe i da li  je kompromitovan rad bebinog srca, a takođe i da li su počele kontrakcije materice koje buduće mame još uvek ne osećaju. Ukoliko je rad bebinog srca kompromitovan bitna je pravovremena intervencija od strane lekara.

Broj bebinih otkucaja normalno iznosi 120-160 otkucaja u minutu. CTG metodom dobijamo uvid u stanje bebe u materici, analizom njenog pulsa, negove varijabilnosti i fenomena kao što su ubrzavanje i usporavanje pulsa.

Uvid u bebino stanje

Sa aspekta savremene perinatologije konačan uvid u bebino stanje dobija se na osnovu nekoliko pregleda:

• brojanje pokreta ploda od stanje majke
• ultrazvučno merenje količine plodove vode
• merenje pokreta ploda
• analiza protoka krvi kroz pupčanik i druge krvne sudove pomoću Color Dopler metode

CTG u trudnoći predstavlja veoma ozbiljan korak u kontroli stanja ploda što poboljšava izglede za uspešan završetak porođaja, a to je imperativ svakog lekara. Time je ova metoda dobila svoje značajno mesto u savremenom porodiljstvu.

Razlozi za izvođenje CTG-a

• rutinsko praćenje trudnoće
• višeplodne trudnoće
• ukoliko postoji sumnja da su pokreti bebe usporeni ili neredovni
• ukoliko je prethodna trudnoća bila praćena komplikacijama
• ukoliko je primećeno da plod zaostaje u rastu i razvoju, da je plod manje aktivan ili ima manje količine plodove vode
• ukoliko posteljica remeti dotok krvi do bebe, što će uticati na rad njenog srca
• ukoliko buduće mame već imaju neko pridruženo oboljenje poput visokog krvnog pritiska, šećerne bolesti, bolesti srca, bubrega, štitne žlezde i dr. ili postoji sumnja na Rh senzibilizaciju
• ukoliko do porođaja nije došlo do očekivanog termina porođaja

Šta se može saznati na osnovu rezultata CTG-a?

Na osnovu CTG-a lekar može predložiti dalja ispitivanja ukoliko je neophodno, češće praćenje trudnoće i planirati vreme porođaja i njegovo izvođenje.

Normalna frekvenca srčanog rada bebe je 120-160 otkucaja u minutu, ali kada je beba aktivna i kada se pomera srčana frekvenca se povećava  što znači da dobija dovoljnu količinu kiseonika. Frekvenca srčanog rada bebe može biti i usporena ili jednolična, ukoliko beba spava i tada se CTG nalaz uglavnom ponavlja. Ukoliko je rad bebinog srca usporen, tada ljekar može zatražiti i dodatna ispitivanja.

Konačan uvid u bebino stanje uvek se formira na osnovu kombinacije više različitih pregleda.

Šta je Epidermolysis bullosa?

Epidermolysis bullosa (Bulozna epidermioliza) je teško, retko oboljenje kože u kome je koža veoma nežna i osetljiva, tako da i pri najmanjem dodiru ili pritisku nastaju njena oštećenja.

Do danas, nauka je otkrila preko 20 tipova bolesti Epidermolysis bullosa. Tipovi ovog teškog oboljenja se međusobno razlikuju prema težini simptoma, morfološkim promenama na koži ili načinu nasljeđivanja. Zavisno od tipa bolesti, simptomi variraju od relativno blagih do teških i vrlo teških. Kod najtežih oblika, bolest dovodi do smrtnog ishoda u najranijem periodu života.

Zbog velike osetljivosti kože, djeca obolela od bolesti Epidermolysis bullosa su poznata kao “deca leptiri”. Većina obolele dece (>80%) su invalidi već nakon prvih nekoliko godina života.

Normalno, za povezivanje različitih slojeva i ćelija u koži su odgovorni različiti proteini (belančevine). Kod naslednih buloznih epidermioliza postoji urođen nedostatak – poremećaj strukture ili smanjen kvalitet ovih proteina, što dovodi do odvajanja različitih slojeva u koži i sluzokožama.

Na osnovu sloja kože koji se odvaja, razlikuju se osnovni tipovi Epidermolysis bullosa-e (bulozne epidermiolize):

• neožiljna ili simplex – dolazi do odvajanja pokožice
• junkciona ili atrofična – dolazi do odvajanja kože
• distrofična ili ožiljna – dolazi do odvajanja potkožnog tkiva

Epidermolysis bullosa se javlja podjednako kod oba pola i podjednako u svim rasama i etničkim grupama.

Karakteristike junkcione Epidermolysis bullosa-e

Junkciona bulozna epidermioliza je urođeno oboljenje koje se nasljeđuje autozomno recesivnim načinom nasleđivanja. Koža dece koja naslijede ovo oboljenje od svojih roditelja je vrlo nežna i sklona stvaranju plikova.

Postoje dva podtipa junkcione Epidermolysis bullosa-e:

Ne-Herlic tip

Simptomi na koži su blagi do teški, javlja se na rođenju ili ubrzo po rođenju.

Herlic tip

Izrazito težak tip oboljenja, najteži od svih oblika bulozne epidermiolize, oboljeli retko žive duže od jedne godine. Do smrtnog ishoda dolazi usled teške infekcije (sepse), neuhranjenosti, dehidracije, neravnoteže elektrolita ili opstruktivnih komplikacija disajnih puteva.

Šta je uzrok Herlic tipa junkcione Epidermolysis bullosa-e?

Herlic tip, najteži vid junkcione bulozne epidermiloize, izazivaju mutacije, tj. promene LAMC2 gena. Ovaj gen je odgovoran za stvaranje i pravilno funkcionisanje proteina koji se naziva laminin 332.

Laminin 332 pripada grupi proteina koji se nazivaju laminini. Ova grupa proteina reguliše rast ćelija, njihovo kretanje i vezivanje ćelija jedna za drugu (adhezija). Laminin 332 protein ima posebno važnu ulogu u bazalnoj membrani koja je u osnovi gornjeg sloja kože (epidermisa). Ova membrana daje snagu i elastičnost koži i stvara dodatnu barijeru između tijela i okoline.

Laminin 332 ima i nekoliko drugih funkcija:

• važan je za zarastanje rana
• bitan je za izgradnju rožnjače oka
• važan je za razvoj zubne gleđi.

Usljed mutacije LAMC2 gena dolazi do defekata u stvaranju proteina laminina 332, on ne može na adekvatan način da obavlja svoju funkciju, što za posledicu ima stvaranje proteina koji se ne mogu grupisati u mrežu koja daje čvrstinu i stabilnost, te tako, ćelije kože postaju osetljive i podložne razdvajanju.

Kako se nasleđuje Herlic tip junkcione Epidermolysis bullosa-e?

Herlic tip junkcione bulozne epidermiolize se nasleđuje autozomno recesivno.

To znači da se može desiti da roditelji nemaju oboljenje, ali su nosioci mutacije u LAMC2 genu, koji je odgovoran za ovu bolest. Ukoliko su oba roditelja nosioci mutacije u ovom genu, postoji 25% verovatnoće da svaki od njihovih potomaka ima ovo oboljenje.

Takođe, postoji 50% verovatnoće da će dete, kao i roditelji, biti nosilac mutiranog gena, ali neće biti obolelo. Deca koja nisu obolela, ali su nosioci izmjenjenog gena, taj gen mogu prenositi svojim potomcima, a u kombinaciji sa partnerom koji je također nosilac recesivnog gena, mogu imati i obolelu djecu.

Verovatnoća da dete čija su oba roditelja nosioci mutacije u LAMC2 genu nema obolenje i da ne bude nosilac gena je 25%.

Ukoliko nijedan od roditelja nije nosilac izmenenog gena za Herlic tip junkcione bulozne epidermiolize, njihova deca ne mogu biti obolela, niti mogu biti nosioci bolesti.

Koji su simptomi Herlic tipa junkcione Epidermolysis bullosa-e?

Oboleli od ove bolesti, tzv. djeca leptiri na svojoj koži imaju veliki broj plikova i rana. Zbog toga što je njihova koža izrazito osetljiva, oni mogu osjetiti vrlo jak bol pri svakom dodiru ili manjem pritisku. Kako je ovo nasledno oboljenje izrazito teško, do smrti može doći u najranijem uzrastu deteta.

Kod neke dece, promene u vidu plikova i rana se mogu pojaviti i na sluzokoži, ne samo na koži. Povrede i rane na sluznicama digestivnog trakta dovode do hronične neuhranjenosti, anemije i usporenog rasta. Promene na sluzokoži disajnih puteva za posledicu imaju česte respiratorne infekcije.

Karakteristični simptomi su:

• -Hipoplazija zubne gleđi – pojava belo-žućkastih fleka na zubima
• -distrofija noktiju – bele, sitne, tačkice na noktima i poremećaj razvoja nokta (krti, tanki, deformisani nokti)
• -milia – bele tačkice ili kvržice na licu deteta
• -osetljivost kože
• -bol kože pri najmanjem dodiru
• -neadekvatno dobijanje na težini i zaostajanje u razvoju
• -lokalizovani defekti kože – plikovi i rane na šakama, stopalima, kolenima i laktovima
• -oštećenja kože slična opekotinama na većim površinama tela
• -atrofični ožiljci na koži
• -zubni karijes
• -ispadanje zuba
• -opadanje kose
• -poteškoće pri hranjenju i gutanju
• -rane na sluznicama digestivnog trakta
• -pilorostenoza – suženje pilorusa, otvora između želuca i tankog creva
• -otežano hodanje usled smanjene pokretljivosti zglobova i srastanja prstiju na nogama
• -bakterijske i gljivične infekcije
• -sepsa
• -smanjena funkcija koštane srži zbog hroničnog zapaljenja
• -pojava malignih tumora kože

Zbog velikog broja rana na telu, obolela deca su u neprekidnom riziku za različite infekcije. Takođe, mogu se lako povrijediti u različitim situacijama koje su za drugu decu bezbedne i bezazlene.

Junkciona Epidermolysis bullosa nema uticaj na inteligenciju deteta.

Bulozna epidermoliza generalno, pa tako i Herlic tip nisu zarazne bolesti i ne mogu se dobiti u kontaktu sa obolelom osobom.

Kako se leči junkciona Epidermolysis bullosa?

Zbog vrlo teške kliničke slike, lečenje dece sa ovim obolenjem zahteva prisustvo i intervencije većeg broja različitih stručnjaka.

Nažalost, još uvek ne postoji lek za ovu naslednu bolest i za sada, moguća je samo simptomatska terapija – tretman plikova i rana na koži i sprečavanje sekundarnih infekcija. Ukoliko dođe do teških deformiteta neophodne su hirurške intervencije.

Kod mnoge obolele dece se razvije anemija zbog konstantnog gubitka krvi putem rana na koži i sluzokoži, slabog unosa hrane, loše apsorpcije gvožđa i supresije koštane srži usled hroničnog zapaljenja. Iz ovog razloga, neophodno je lečiti anemiju i deficit gvožđa.

Zbog poteškoća sa gutanjem i hranjenjem, jeci sa ovim obolenjem može biti potrebna gastrostoma – sonda koja se plasira kroz trbušni zid i omogućava ishranu pacijenta.

Iako u ovom trenutku ne postoji zvanično odobrena terapija za Herlic tip junkcione bulozne epidermiolize, u toku je nekoliko istraživanja u velikim svetskim medicinskim centrima u kojima se primenjuje liječenje matičnim ćelijama u cilju terapije ovog oboljenja.

Kako se dijagnostikuje junkciona Epidermolysis bullosa?

S obzirom na to da u neonatalnom periodu, tj. po rođenju bebe, svi tipovi bulozne epidermiolize mogu izgledati slično, nije moguće postavljanje dijagnozu tipa bolesti na osnovu simptoma bolesti.

Ukoliko se posumnja na oboljenje Epidermolysis bullosa, neophodna je biopsija kože i adekvatna patohistološka obrada uzorka transmisionom elektronskom mikroskopijom (TEM) i/ili mapiranjem imunofluorescentnih antitela/antigena.

Zahvaljujući napretku tehnika molekularne genetike, dostupno  je genetičko testiranje na mutacije u većini gena za koje se zna da su povezani sa različitim tipovima bulozne epidermiolize.

Danas, zahvaljujući neinvazivnim prenatalnim genetičkim testovima najnovije generacije, moguće je da se još tokom rane trudnoće, tj. pre rođenja deteta, utvrdi da li postoji rizik da dete bude obolelo od ove teške nasledne bolesti. Ovaj tip testova, pored Herlic tipa junkcione bulozne epidermiolize, omogućava skrining i za brojne druge bolesti koje roditelji mogu prenijeti svojoj deci, a otkrivaju i poremećaje na nivou hromozoma, koji se u ranoj trudnoći ne mogu utvrditi ultrazvučnim pregledima niti drugim testovima.

Zbog težine oboljenja, vodeće međunarodne organizacije poput Američkog koledža ginekologa i opstretičara (American College of Obstetrics and Gynecologists (ACOG)) i Američkog koledža za medicinsku genetiku i genomiku (American College of Medical Genetics and Genomics (ACMG)) genetičko testiranje na ovo oboljenje preporučuju svim parovima koji planiraju potomstvo, a posebno onima sa porodičnim opterećenjem. U skladu sa ovim, i u našoj zemlji su dostupni najsavremeniji genetički testovi koji svakom pojedincu ili paru omogućavaju utvrđivanje da li su nosioci mutacije gena koja je odgovorna za nastanak Herlic tipa junkcione bulozne epidermioloize.

Adventia genetički skrininig test utvrđuje da li su roditelji nosioci ove genetske bolesti. Upravo zbog toga, značaj testiranja je izuzetno važan, kako bi se predupredile eventualne posljedice i kako bi parovi bili informisani o svom genetskom zdravlju. Adventia test može da se radi u svakom starosnom dobu, a potpuno je bezbedan i za trudnice.

Šta je anemija?

Anemija ili malokrvnost je vrlo rasprostranjeno, a često zanemareno stanje koje se odlikuje smanjnim brojem ili poremećajem strukture crvenih krvnih zrnaca ili sniženim nivoom hemoglobina u krvi.

Zavisno od težine i vrste anemije, ona može imati značajan uticaj na zdravlje i život obolelih osoba, a u svojim najtežim oblicima anemija može dovesti i do smrti.

Anemija je najčešći poremećaj fizioloških funkcija krvi. Smatra se da skoro trećina svetske populacije boluje od neke vrste anemije. U većem riziku za nastanak anemije su deca, žene, trudnice i osobe sa hroničnim bolestima.

Kada nastaje anemija?

Anemija nastaje kada dođe do značajnog pada broja crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) i/ili hemoglobina u krvi. Hemoglobin za sebe vezuje kiseonik i uloga hemoglobina jeste da taj kiseonik putem krvotoka doprema do svih tkiva i organa u telu. Kiseonik je neophodan za pravilno funkcionisanje ćelija i ukoliko dođe do pada broja crvenih krvnih zrnaca ili hemoglobina ispod normalnih vrijednosti, tkiva i organi neće imati dovoljno kiseonika i počeće da se ispoljavaju različiti simptomi. 

U najvećem broju slučajeva anemija nastaje gotovo neprimetno, napredujući duži vremenski period. Povremene kontrole krvne slike i pravovremeno lečenje ukoliko se postavi dijagnoza anemije su neophodni kako bi se izbegle ozbiljne posledice po zdravlje.

Nelečena anemija može dovesti do opterećenja srca i pojave srčanih tegoba, kao i do potrebe za transfuzijom.

Koji su simptomi anemije?

• umor
• pojačano zamaranje pri uobičajenim aktivnostima
• osećaj slabosti
• malaksalost
• nesvestica
• vrtoglavica
• bledilo
• glavobolja
• lupanje srca
• kratak dah
• mučnina
• bolovi u grudnom košu
• „nemirne noge“
• hladne šake i stopala

Koji su uzroci nastanka anemije?

Postoji više vrsta anemije, koje nastaju zbog različitih uzroka. Neke anemije su prolazne, sa blagim simptomima i nisu znak za ozbiljnu zabrinutost za zdravlje, dok neke druge predstavljaju ozbiljnije, hronične poremećaje. Anemija se može javiti i usljed postojanja nekih drugih oboljenja.

Većina anemija su stečene, tj. javljaju se tokom života. Postoje i određeni oblici anemije koji su nasledni, urođeni, a nastaju usled genetičkih promena na određenim genima.

Anemija može nastati usled:

• nedostatka gvožđa
• neodstatka vitamina
• gubitka krvi
• oboljenja koštane srži, bubrega, zglobova…
• neželjenih dejstava lekova
• genetičkih mutacija

Vrste anemija

Na osnovu mehanizma nastanka, anemije se mogu klasifikovati na:

1. Anemije nastale zbog smanjenog stvaranja eritrocita
2. Anemije nastale zbog povećane razgradnje eritrocita – hemolizne anemije
3. Anemije nastale zbog povećanog gubitka krvi

Morfološka podela anemija se vrši na osnovu:

1. Veličine eritrocita, te razlikujemo:
2. Normocitne anemije
3. Mikrocitne anemije
4. Makrocitne anemije
5. Količine hemoglobina u eritrocitima, te postoje:
6. Normohromne anemije
7. Hipohromne anemije

Fankoni anemija

Fankoni anemija ili Fankonijeva anemija je retko, nasledno oboljenje koje je dobilo svoj naziv po naučniku po imenu Gvido Fankoni koji je prvi opisao ovu bolest prije nešto manje od 100 godina, a primjetio je kod tri brata iz iste porodice koji su imali hematološke poremećaje i fizičke deformitete.

Najozbiljniji simptomi Fankoni anemije su hematološki poremećaji, a prisutni su i fizički deformiteti. Početak ovog oboljenja je najčešće neprimetan, bez ispoljavanja bilo kakvih vidljivih simptoma. Najčešće se ispoljava između šeste i desete godine života.

Fankonijeva anemija je zapravo oblik urođene aplastične anemije. Aplastična anemija je naziv za bolest kod koje je koštana srž vrlo slabo razvijena, što za posljedicu ima deficit svih krvnih ćelija u cirkulaciji i komplikacije koje nastaju usled manjka tih ćelija.

Statistički podaci pokazuju da se Fankoni anemija javlja kod otprilike jedne od 300 000 osoba i da nešto češće oboljevaju muškarci.

Nauka je do danas utvrdila postojanje 13 gena čije mutacije mogu biti uzročnici ove nasljedne bolesti. Osobe-nosioci Fankoni anemije su prilično česti u opštoj populaciji – jedna od 200 osoba je nosilac mutacije u nekom od gena odgovornih za Fankoni anemiju.

Tipovi Fankoni anemije

Najznačajniji tipovi Fankoni anemije su:

• Fankoni anemija tip C
• Fankoni anemija tip D

Koji je uzrok Fankoni anemije?

Smatra se da je Fankoni anemija uzrokovana oštećenjem na nivou zajedničke matične ćelije iz koje se kasnije razvijaju sve loze krvnih ćelija. Posledica ovog defekta je nedovoljna razvijenost ili potpuna nerazvijenost koštane srži.

Fankoni anemija nastaje usled mutacije u genima koji regulišu mehanizme popravke oštećenja DNK molekula.

Kod Fankoni anemije tip C postoje mutacije na nivou FANCC gena, dok su kod Fankoni anemije tip G prisutne promene u FANCG genu.

Kako se nasleđuje Fankoni anemija?

U preko 99% slučajeva, ovo oboljenje se nasleđuje autozomno recesivno. Ovaj tip nasleđivanja podrazumeva da zdravi roditelji, ukoliko su nosioci mutacije na FANCC, FANGG ili nekom drugom genu odgovornom za Fankoni anemiju, imaju verovatnoću od 25% da će njihovo dete biti obolelo od Fankoni anemije. Roditelji koji su samo nosioci mutacije na nekom od ovih gena su potpuno zdravi, tj. kod njih se bolest ne ispoljava, ali svojim potomcima mogu preneti mutaciju, odnosno, oboljenje.

Verovatnoća da će dijete roditelja-nosilaca biti potpuno zdravo je 25%, a verovatnoća da će biti zdravo, ali će, kao i roditelji, biti nosilac mutiranog gena je 50%.

Koji su simptomi Fankoni anemije?

Najozbiljniji simptom ovog naslednog oboljenja su hematološki poremećaji. U ranom detinjstvu, nalazi krvne slike deteta su najčešće sasvim uredni.
Prvi hematološki poremećaj koji se obično u krvnoj slici deteta uočava oko sedme godine je makrocizota tj. megaloblastna anemija, odnosno prisustvo crvenih krvnih zrnaca koji su veće veličine od uobičajene. U ovom periodu, mogu se kod deteta uočiti umor, brzo zamaranje i slabost, zbog smanjenog broja eritrocita. Manjak eritrocita uzrokovan je smanjenom proizvodnjom u koštanoj srži i krvarenjima iz nosa, desni, vagine, digestivnog trakta, potkožnog tkiva.

Deca sa Fankoni anemijom su niskog rasta i karakteristično je prisustvo mrlja boje bele kafe po koži.

Pancitopenija

U narednih desetak godina od prvih simptoma, kod većine obolelih se razvije pancitopenija, tj. izuzetno nizak nivo svih vrsta krvnih ćelija – crvene krvne ćelije, bele krvne ćelije i trombociti. Kasnije, ova stanja postaju životno ugrožavajuća zbog povećanog rizika za učestale infekcije i rizika za krvarenje.

Krvarenja su kod većine pacijenata blažeg oblika, međutim, kod nekih se može javiti krvarenje u mrežnjaču oka ili mozak. Krvarenja nastaju usled manjka krvnih pločica – trombocita. Pacijenti sa Fankoni anemijom su vrlo bledi, a po koži, konjunktivi i desnima mogu se primetiti tačkasta krvarenja i krvni podlivi (hematomi). Često, prvi znak poremećaja krvi su petehije (tačkasta krvarenja po koži) i pojava modrica i krvnih podliva.

Kod osoba sa Fankoni anemijom je povećan rizik za razvoj leukemija i tumora jetre.

Često su prisutne skeletne anomalije, posebno šake i podlaktice, kao i smanjena veličina i obim lobanje. Mogu se javiti i prekobrojni pršljenovi i prekobrojna rebra.

Mogu biti prisutne i anomalije organa – bubrega i bešike, pluća, srca, mozga…

Kod osoba sa Fankoni anemijom postoje poremećaji reproduktivnog sistema – polnih organa i polnih žlezda. Tako, kod muške dece su prisutni nespušteni i/ili atrofični testisi, mikropenis, a kasnije azospermija (nemogućnost proizvodnje sprematozoida) i nemogućnost prevlačenja kožice preko glansa penisa (fimoza). Kod ženskih pacijenata se javlja tzv. dvoroga materica i atrofija vagine.

Mogu se javiti i poremećaji na organima vida i sluha, mada su češći poremećaji vida.

Procjenjuje se da preko 20% pacijenata sa Fankoni anemijom tokom života oboli od neke maligne bolesti, najčešće akutne mijeloidne leukemije.

Kod velikog broja pacijenata, do 40-te godine života se razvije insuficijencija koštane srži.

Kako se postavlja dijagnoza Fankoni anemije?

U dijagnostici Fankoni anemije su od velike pomoći analiza kompletne krvne slike, punkcija koštane srži, biopsija kosti, merenje koncentracija gvožđa i njegovog  proteina transferina u krvi, magnetna rezonanca…

Veoma važno za dijagnostiku je testiranje prisustva genskih mutacija. Danas postoje savremeni neinvazivni prenatalni testovi koji mogu, još pre rođenja, utvrditi da li kod bebe postoji rizik za Fankoni anemiju tip C ili G. Pored ova dva oboljenja, ovi testovi utvrđuju i rizik za oboljevanje od poremećaja na nivou hromozoma, ali i gena, te omogućavaju skrining za veliki broj naslednih bolesti. Takođe, dostupni su i genetički testovi pomoću kojih svaka osoba može utvrditi da li je nosilac gena za Fankoni anemiju, odnosno, da li postoji rizik da svom potomstvu prenese mutaciju u genima za Fankoni anemiju. Genetički testovi za tzv. skrining nosilaca bolesti se mogu uraditi kako tokom trudnoće, tako i pre začeča.

Kako se leči Fankoni anemija?

Bolest se leči androgenim hormonima, koritkosteroidima i hematopoetskim faktorima rasta. Na ovaj vid terapije reaguje oko 50-75% pacijenata.

Manjak eritrocita i trombocita često se ječi transfuzijama krvi, zbog kojih može doći do taloženja gvožđa u organizmu (hemosideroze).

Transplantacija koštne srži je lečenje izbora za obolele od Fankoni anemije, a vrlo je uspešno i lečenje hematopoetskim matičnim ćelijama. Pri transplantaciji matičnih ćelija, najbolji rezultati su postižu ukoliko se koristi uzorak matičnih ćelija poreklom od brata ili sestre oboljelog. Prva uspešna upotreba krvi pupčane vrpce za lečenje teškog oblika Fankonijeve anemije je obavljena 1988. u Francuskoj.

Kao što smo već i naveli, genetski skrining test potpuno je bezbedan za trudnice i žene koje planiraju trudnoću, i upravo je on zaslužan za saznanje roditelja da li su potencijalni nosioci genetske mutacije za Fankoni anemiju. Budite informisani o svom genetskom zdravlju i, zahvaljujući Adventia skrining testu, na vreme sprečite potencijalnu mogućnost prenosa mutiranog gena na potomstvo.

Šta je mišićna distrofija?

Pojam „mišićna distrofija“ označava skup naslednih, progresivnih bolesti mišića. Zajedničko za sve mišićne distrofije je da dovode do mišićne slabosti i gubitka mišićne mase. Međusobno se razlikuju prema tome koje grupe mišića su pogođene bolešću, po tipu nasleđivanja i brzini napredovanja bolesti.

Kod svih mišićnih distrofija mišićna vlakna su veoma osetljiva na različita oštećenja. Oštećeni mišići vremenom postaju sve slabiji, toliko da većini pacijenata u nekom momentu života budu potrebna invalidska kolica.

Mišićna distrofija može da se javi kod osoba oba pola, bez obzira na rasu i starosnu dob.

Ova degenerativna oboljenja mišića obično počinju u mlađem životnom dobu, najčešće pre pete godine i razvijaju se godinama. Najpre su zahvaćeni mišići ramena, kukova, bedara i listova. S napretkom bolesti, degenerativne promene se šire na sve mišiće, što vrlo brzo dovodi do invalidnosti i nepokretnosti.

Pored poteškoća pri kretanju, osobe s mišićnom distrofijom mogu imati poteškoća sa disanjem i gutanjem. Kod nekih osoba, bolest utiče na rad srca i drugih organa.

Vremenom, kako bolest napreduje, oboleli postaju u velikoj meri zavisni od okoline. Oboleli od mišićne distrofije imaju znatno skraćen životni vek, a uzrok smrti su komplikacije koje nastaju kao posledica bolesti.

Rizik za pojavu mišićne distrofije je veći kod osoba koje imaju u porodici obolelog od nekog tipa mišićne distrofije. Ove osobe imaju veći rizik od oboljevanja, ali i veći rizik od prenošenja bolesti na naredne generacije.

Podela mišićnih distrofija

Postoji više vrsta mišićne distrofije, a klasifikacija je izvršena na osnovu nekoliko kriterijuma:

• Koje grupe mišića su pogođene bolešću
• vreme početka bolesti
• način nasleđivanja
• brzina napredovanja

Progresivna slabost mišića je glavno i zajedničko obeležje svih tipova mišićne distrofije, međutim, zavisno od tipa bolesti, varira period života u kome se simptomi pojavljuju, kojim redom se ispoljavaju i koje mišiće pogađaju.

Zbog težine simptoma i vremena početka ispoljavanja, posebno se izdvajaju:

Dišenova mišićna distrofija (DMD)

Dišenova mišićna distrofija (DMD) je najčešći tip mišićne distrofije i gotovo polovinu svih slučajeva mišićne distrofije čine upravo obojeli od ovog tipa bolesti. Dišenova mišićna distrofija se obično javlja u detinjstvu i to uglavnom kod dečaka. Simptomi ovog tipa mišićne distrofije su dosta teški i ozbiljni. Ostali tipovi javljaju se u zrelom dobu.

Bekerova mišićna distrofija

Kod Bekerove mišićne distrofije simptomi se ne javljaju u ranom detinjstvu, kao kod Dišenove, već tokom puberteta ili perioda adolescencije. Nekada, simptomi Bekerove mišićne distrofije mogu i da se ne ispolje u potpunosti sve do sredine treće decenije života. Simptomi ovog tipa bolesti su slični Dišenovom tipu mišićne distrofije, ali su obično blaži i sporije napreduju, te oboljeli od Bekerove mišićne distrofije mogu samostalno da hodaju i nakon 15-te godine. Obično nisu pogođeni respiratorni mišići, te nema poteškoća sa disanjem. Srčani mišić je zahvaćen kod oko 75% oboljelih i kardiomiopatija predstavlja najčešći uzrok smrti osoba sa Bekerovom mišićnom distrofijom.

Dišenova mišićna distrofija (DMD)

Dišenova mišićna distrofija (DMD) je jedna od najčešćih retkih neuromišićnih genetskih bolesti. Gotovo polovina obolelih od nekog tipa mišićne distrofije ima dijagnozu upravo ovog tipa bolesti.  

Zbog načina na koji se nasleđuje, ova bolest pogađa uglavnom dečake. Smatra se da se javlja sa incidencom 1:3500 kod muške novorođenčadi.

Glavna karakteristika ove bolesti je ubrzano propadanje mišića usled nedostatka proteina distrofina u organizmu.

Kako je ovo genetska bolest, ona je prisutna na rođenju, ali se prvi simptomi uočavaju između druge i šeste godine deteta. Oboljeli obično već posle 12-te godine života nemaju mogućnost samostalnog hoda. Kasnije nastaju smetnje u radu srca i disanja zbog toga što bolest pogađa srčani mišić i međurebarne mišiće koji učestvuju u procesu disanja.

Životni vek oboljelih je značajno smanjen. Tipičan životni vek osoba sa Dišenovom mišićnom distrofijom je od kasnog puberteta pa do srednjih tridesetih, mada, postoje ne tako retki slučajevi obolelih koji su živeli četrdeset ili više godina.

Šta je uzrok Dišenove mišićne distrofije?

Uzrok ovog genetskog oboljenja je prisustvo promena (mutacija) u DMD genu koji je odgovoran za stvaranje proteina distrofina. Protein distrofin je važan za mišićna vlakna. Gen za distrofin, DMD gen, otkriven je devedesetih godina prošlog veka i predstavlja najveći gen kod ljudi. DMD gen se nalazi na X hromozomu.

Koji su simptomi Dišenove mišićne distrofije?

DMD je obično klinički uočljiva već kad deca počnu da hodaju. Prvi simptomi su slabost mišića natkolenica i karlice. Deca sa ovim oboljenjem imaju poteškoća pri ustajanju, hodaju gegajući se, često padaju… Kod dece sa DMD se može uočiti povećana masa mišića na potkolenicama, što je jedan od tipičnih znakova ove bolesti. Mišići su neelastični, kruti. Vremenom dolazi do njihove atrofije, tj. propadanja. Mišići su tvrdi i neelastični. Gowersov manevar je tipičan znak ove bolesti, a označava uspinjanje djeteta rukama i šakama po sopstvenom telu iz sagnutog položaja – dete se tako uspravlja, zbog slabosti mišića karlice i butina.

Kada posumnjati na Dišenovu mišićnu distrofiju?

Čak i ukoliko ne postoji Dišenova mišićna distrofija u porodici, ukoliko se jave sledeći znakovi, može se posumnjati na ovo oboljenje:

Problemi sa mišićima

Dečaci koji imaju DMD često prohodaju kasnije nego što je uobičajeno. Imaju uvećane mišiće listova nogu i poteškoće pri trčanju, skakanju ili penjanju uz stepenice. Jedan od klasičnih znakova Dišenove mišićne distrofije je tzv. Gowersov manevar – djete koristi šake i ruke kako bi se njima penjalo uz sopstveno telo i tako pridiglo sa poda u stojeći stav. Ovo se dešava usljed slabosti u mišićima kukova i butina.

Povišene vrednosti enzima kreatin-kinaze

Kreatin-kinaza (CK) je enzim koji, ukoliko je povišen, može ukazati na oštećenje mišićnog tkiva. Njegove povišene vrednosti se obično otkriju pri rutinskim biohemijskim analizama. Visok nivo CK u krvi ne mora označavati samo DMD, s obzirom na to da ovaj enzim može biti povišen i kod drugih mišićnih oboljenja. Ukoliko je kod deteta povišen ovaj enzim, svakako treba konsultovati lekara.

Visok nivo enzima transaminaza

Visoke vrednosti AST i ALT enzima najčešće ukazuju na neko oboljenje jetre, međutim, ovi enzimi mogu biti povišeni i kod mišićne distrofije. Ukoliko je funkcija jetre u redu, neočekivano visoke vrednosti ovih enzima mogu ukazivati da je možda i CK enzim povišen i da je dijagnoza mišićne distrofije moguća.

Spor razvoj govora

Deca sa DMD često imaju usporenost i poteškoće u razvoju govora i nekada to može biti prvi simptom koji roditelji prepoznaju.

Kako se nasleđuje Dišenova mišićna distrofija?

Nastanak Dišenove mišićne distrofije je povezan sa recesivnim DMD genom na X hromozomu. S obzirom na to da se DMD gen nalazi na X hromozomu, ova bolest u najvećem broju slučajeva pogađa mušku decu. Žene su nosioci ovog oboljenja, dok od njega oboleva uglavnom muški pol. Žene koje su nosioci mutiranog DMD gena mogu imati samo blaže simptome. Ponekad, mutacije u DMD genu nisu nasledne, javljaju se spontano, tzv. “de novo“ mutacije, međutim, u najveće, broju slučajeva Dišenova mišićna distrofija je nasledno oboljenje i prenosi se sa majke na mušku decu.

Kako se dijagnostikuje Dišenova mišićna distrofija?

Dijagnoza Dišenove mišićne distrofije se postavlja na osnovu rezultata genetskog testiranja. Genetski testovi kod Dišenove mišićne distrofije su važni iz nekoliko razloga. Na osnovu rezultata genetičkog testiranja, prije svega, moguće je potvrditi ili isključiti dijagnozu ove bolesti. Takođe, rezultati mogu pomoći u utvrđivanju da li je obolelo dete pogodan kandidat  za ulazak u neku od tzv. mutacija-specifičnih kliničkih studija (testiranje potencijalnog leka za DMD). Takođe, mogu pomoći porodici oko prenatalne dijagnoze u budućim trudnoćama.

Ukoliko se kod deteta potvrdi dijagnoza DMD, majka deteta bi takođe trebalo da se podvrgne genetičkom testiranju, kako bi se utvrdilo da li je ona prenosilac mutacije u DMD genu ili ne. Informacija o rezultatima genetičkog testiranja majke na DMD gen je važna za ženske članove porodice majke oboljelog djeteta, zbog toga što i te ženske osobe mogu biti prenosioci mutacije, odnosno bolesti na svoje potomstvo. Ukoliko je majka nosilac mutacije na DMD genu, njena ženska deca neće imati oboljenje, ali će, kao i majka, biti nosioci mutacije i mogu prenositi bolest na svoje potomstvo.

Testovi koji dijagnosticiraju Dišenovu mišićnu distrofiju

Pored genetičkog testiranja, postoje još neki testovi koji mogu pomoći u uspostavljanju dijagnoze i utvrđivanju stadijuma Dišenove mišićne distrofije, kao što su:

• Enzimi u krvi (CK, AST, ALT)
• merenje nivoa kreatina i kreatinina
• merenje nivoa aminokiselina u urinu
• biopsija mišića
• elektromiografija (EMG)
• rendgen dijagnostika

Važno je napomenuti da su ovo samo pomoćni testovi i da je za precizno postavljanje dijagnoze Dišenove mišićne distrofije neophodno genetičko testiranje.

Kako se leči Dišenova mišićna distrofija?

S obzirom na to da se kod ovog oboljenja ne može delovati na otklanjanje uzroka, odnosno genetske mutacije u DMD genu, terapija Dišenove mišićne distrofije se zasniva na simptomatskoj terapiji i preventivnim merama. Dakle, lečenje se bazira na ublažavanju postojećih simptoma, prevenciji pojave novih simptoma i sprečavanju razvoja komplikacija bolesti. Za decu i odrasle sa Dišenovom mišićnom distrofijom je vrlo važna pravilna i redovna fizikalna terapija. Redovno praktikovanje odgovarajućih fizikalnih vežbi neće dovesti do izlečenja, ali će značajno usporiti napredovanje bolesti i sprečiti pogoršanje postojećih simptoma.

Dišenova mišićna distrofija se ubraja u retke genetske bolesti, ali su njeni simptomi veoma ozbiljni, stoga je pravovremena dijagnostika kod obolele dece vrlo važna, radi veće uspešnosti primenjenih terapija. Genetsko testiranje koje je danas dostupno, roditeljima obolele djece omogućava da utvrde rizik za postojanje bolesti kod svoje druge dece, kao i svim parovima koji planiraju potomstvo, da još pre začeća, utvrde da li će kod njihove bebe postojati rizik za razvoj ove teške bolesti mišića.

Bez obzira o kom se obliku Dišenove mišićne distrofije radi, genetski skrining test Adventia budućim roditeljima daje preciznu sliku njihovog genetskog zdravlja, pružajući im uvid u informacije koje govore o tome da li su nosioci genetski mutiranog gena. Ovaj skrining test može se uraditi u bilo kom životnom periodu i starosna granica za njegovo izvođenje ne postoji. Vrlo je komforan, jednostavno se izvode, a u prilog tome govori činjenica da je potreban samo bukalni bris iz koga se izdvaja DNK materijal potreban za dalju analizu. 

Šta je talasemija?

Talasemija predstavlja nasledni poremećaj krvi koji nastaje zbog nepravilnog stvaranja jednog od četiri lanaca aminokiselina koje čine hemoglobin.

Talasemija, zajedno sa anemijom srpastih ćelija je među dominantnim bolestima u zemljama u razvoju, u kojima se zbog malih mogućnosti prenatalne dijagnostike održala vrlo visoka stopa incidence ovih naslednih oboljenja.

Naziv talasemija vodi poreklo od grčkih reči Thalassa (more) i haima (krv). Kada je otkrivena, smatralo se da je bolest raširena isključivo među stanovnicima Sredozemlja, te je nazvana i Mediteranska groznica. Danas se, zbog masovnih migracija stanovništva, ovaj poremećaj prepoznaje u različitim delovima sveta.

Talasemije se ubrajaju u nasledna oboljenja, a glavno obeležje je postojanje poremećaja u stvaranju globina, koji predstavlja dio hemoglobina, proteina koji je odgovoran za dopremanje kiseonika svim ćelijama i tkivima čovjekovog organizma. Talasemije nastaju kao posledica različitih defekata na nivou gena.

Neke talasemije do kraja života ostaju asimptomatske, ali su češće one koje mogu da prouzrokuju skraćen životni vek eritrocita i hemoliznu anemiju, tj. razaranje crvenih krvnih zrnaca. Svaka od navedenih manifestacija prouzrokuje dalje patološke procese.

Određene vrste talasemija su češće u određenim delovima sveta.

Talasemije uglavnom pogađaju oba pola podjednako.

Podela talasemija

Zavisno od prisutnih genetskih promena, postoji više varijanti bolesti.

Na osnovu toga koji globinski lanac hemoglobina je prisutan u manjku, razlikuju se dva oblika talasemije:

1. Alfa talasemija
2. beta talasemija

Talasemije su nasledna monogenska oboljenja, što znači da su uslovljene mutacijom (promenom) jednog gena. Promena u genu odgovornom za nastanak talasemije može biti prisutna samo kod jednog ili kod oba roditelja.

Podela alfa i beta talasemija

Zavisno od toga da li su oba roditelja nosioci mutiranog gena ili nisu, i alfa i beta talasemija se mogu podeliti na:

Talasemija major

Talasemija major – najteži oblik talasemije, javljaju se simptomi teške anemije, nastaje kod osoba kod kojih su oba roditelja nosioci mutiranog gena. Za takve osobe kažemo da su homozigoti za talasemiju.

Talasemija intermedia

Talasemija intermedia – srednje težak poremećaj, anemija je blaga do umerena, javlja se kod osoba kod kojih je samo jedan od roditelja nosilac mutiranog gena. Za osobe kod kojih postoji talasemija intermedia kaže se da su heterozigoti za talasemiju.

Talasemija minor

Talasemija minor – osobe su uglavnom asimptomatske ili se ispoljavaju vrlo blagi simptomi, nastaje ukoliko je samo jedan od roditelja nosilac defektnog gena i ove osobe su takođe heterozigoti za talasemiju.

Šta je uzrok talasemija?

Kako bi se bolje razumeo uzrok nastanka talasemija, korisno je znati strukturu hemoglobina, proteina koji je zadužen za transport kiseonika od pluća do svih ćelija u organizmu. Hemoglobin se nalazi u crvenim krvnim zrncima (eritrocitima).

Od čega se sastoji hemoglobin?

Hemoglobin se sastoji iz tri različite funkcionalne i strukturne jedinice:

1. Hem

2. Globin – proteinski lanci 

3. Atom gvožđa – nalazi se u središtu hema

Globin je izgrađen od po 2 identična para polipeptidnih lanaca i ti parovi se obeležavaju grčkim slovima – α2,  β2, γ2, δ2.

Tipovi hemoglobina

Na osnovu kombinacije parova ovih lanaca, razlikuju se četiri tipa hemoglobina:

1. Fetalni hemoglobin (HbF) – α2γ2

2. Adultni hemoglobin (HbA) – α2β2

3. Adultni 2 hemoglobin (HbA2) – α2δ2

4. Primitivni (embrionalni) hemoglobin (HbP) – α2ε2

Koji će tip hemoglobina u organizmu biti prisutan zavisi od životnog doba. Tako će u fetalnom periodu života zbog specifičnih uslova u materici majke u bebinim eritrocitima biti 100% prisutan fetalni hemoglobin HbF. Njegov procenat se postepeno smanjuje – pri rođenju iznosi 60-80%, da bi u petom mesecu pao na 10%. Ostalih 90% od ukupnog hemoglobina u krvi biva zamenjen adultnim hemoglobinom (HbA).

Hemoglobin A je glavni hemoglobin kod odraslih i sadrži dva alfa globin lanca. Kod zdravih odraslih osoba je prisutan i adultni 2 hemoglobin (HbA2) – α2δ2.

Sinteza globinskih lanaca hemoglobina je genski predodređena, tako se geni za sintezu alfa (α) HBA1 i HBA2 lanca nalaze na hromozomu 16, a gen HBB za beta lanac na hromozomu 11.

Ukoliko dođe do promene (mutacije) u ovim genima, izmenjeni geni nastavljaju da kodiraju sintezu fetalnog hemoglobina i nakon porođaja. Kao posledica ovoga, dobija se velika količina fetalnog hemoglobina u krvi odrasle osobe koji bi u normalnim uslovima trebao biti odsutan. Na ovaj način nastaje posebna grupa poremećaja koja se jednim imenom zovu talasemijski sindromi.

Alfa talasemija

Alfa (α) talasemija je češća u jugoistočnoj Aziji, Indiji, Bliskom Istoku i Africi. Javlja se kod oba pola sa podjedankom učestalošću, s tim što alfa talasemija sa mentalnom retardacijom pogađa isključivo pripadnike muškog pola.  

Alfa talasemija je nasledna, urodjena bolest, te se simptomi i znaci javljaju kod dece i novorođenčadi.

Šta je uzrok alfa talasemije?

Alfa talasemija se javlja kada dođe do defekata u dva gena za alfa globin. Kod alfa talasemije, sinteza alfa lanaca je smanjena ili u potpunosti nedostaje, što dovodi do smanjene količine adultnog hemoglobina.

Ispoljavanje i težina alfa talasemije će zavisiti od broja mutacija u genima HBA1 i HBA2.

Smatra se da je jedna od 25 osoba nosilac mutacija u HBA1 ili HBA2 genu.

Koji su simptomi alfa talasemije?

• Skraćenje životnog veka eritrocita
• Snižen nivo gvožđa
• Mikrocitoza – crvena krvna zrnca smanjene veličine
• Povećanje broja crvenih krvnih zrnaca -eritrocitoza
• Žutica kod novorođenčadi
• Anemija
• Uvećanje jetre
• Uvećanje slezine
• Kamenci u žuči
• Smanjenje gustine kostiju
• Sklonost ka prelomima kostiju
• Izražena gornja vilica
• Niži rast

Kako se nasleđuje alfa talasemija?

Talasemija major se nasleđuje autozomno recesivno. Ovaj tip nasleđivanja podrazumeva da je za ispoljavanje bolesti kod deteta, potrebno da oba roditelja da budu nosioci mutacije u HBA1 ili HBA2 genu. Rizik da dete ima alfa talasemiju zavisi od toga da li su roditelji nosioci bolesti ili ne.

Danas postoje genetički testovi za tzv. skrining nosilaca bolesti kojima se, još pre začeća, može utvrditi da li su roditelji nosioci mutiranih gena, kako za alfa, tako i za beta talasemiju, ali i za brojna druga nasledna oboljenja. Ovi testovi se takođe mogu uraditi i tokom trudnoće, ili po rođenju deteta.

Osoba koja je nasledila jedan mutirani gen od jednog od roditelja neće pokazivati simptome alfa talasemije.

Osoba sa dva mutirana gena ispoljava samo umerenu mikrocitozu (smanjena veličina crvenih krvnih zrnaca) i hipohromiju (slaba obojenost eritrocita, zbog manjka hemoglobina). Kod osoba sa dva mutirana gena nisu prisutne anemija i hemoliza (raspadanje crvenih krvnih zrnaca).

Ukoliko postoji defekt u tri gena za alfa lanac globina, izražene su hemoliza, hipohromija i veliki broj eritroicita u perifernoj krvi koji imaju izgled mete (target ćelije).

Ukoliko dođe do defekta u sva četiri gena alfa globin, razvija se stanje koje se naziva fetalni hidrops. Ovo stanje je ranije bilo inkompatibilno sa životom. Danas, ukoliko je rizik unapred poznat, intrauteralna transfuzija (transfuzija fetusa dok se još nalazi u materici) može omogućiti normalnu trudnoću. Ovakva deca zahtevaju hroničnu transfuziju nakon porođaja i često, transplantaciju koštane srži.

Hemoglobin H Constant Spring je varijanta alfa talasemije u kojoj postoje defekti dva gena alfa globin plus jedan alpha globin gen je mutiran.

Kako se postavlja dijagnoza alfa talasemije?

Kod sumnje na alfa talasemiju, prvo se radi analiza kompletne krvne slike. Može se uraditi laboratorijski pregled razmaza periferne krvi, kao i elektroforeza hemoglobina.

Zlatni standard u dijagnostici alfa talasemije je genetičko testiranje. Genetičkim testiranjem se zapravo vrši analiza delecija/duplikacija HBA1 i HBA2 gena i detekcija HbCS (Hemoglobin Constant Spring) mutacije.

Kako se leči alfa talasemija?

Osobama sa alfa talasemijom propisuju se preparati folne kiseline, uz izbjegavanje suplemenata koji sadrže gvožđe. Gvožđe se može taložiti u jetri i dovesti do insuficijencije jetre. Kod dece kod kojih je izvršeno hirurško otklanjanje slezine, koriste se antibiotici u cilju prevencije različitih bakterijskih infekcija. Transfuzija krvi se preporučuje samo u hitnim slučajevima, ne redovno, kako ne bi došlo do nakupljanja gvožđa. Pacijenti sa varijantom Hemoglobin Constant Spring mogu imati značajnu anemiju i zahtevaju česte transfuzije tokom života.

Kod sumnje na alfa talasemiju, radi precizne dijagnoze, najpouzdanije je sprovesti genetičko testiranje, kako bi se precizno utvrdio koji tip talasemije je prisutan, jer od toga zavisi kako lečenje, tako i prognoza. Kod osoba koje su nosioci mutiranih gena, preporučuje se prenatalno testiranje u cilju utvrđivanja rizika postojanja alfa talasemije kod potomstva.

Beta talasemija

Beta (β) talasemija je mnogo češća u mediteranskim zemljama, kao što su Grčka, Italija, Španija, zatim mediteranskim ostrvima kao što su Kipar, Sardinija i Malta. Beta talasemija je takođe češća u Istočnoj Evropi nego u drugim delovima sveta.

Nastaje usled promjena na nivou HBB gena koji se nalazi na 11-om paru hromozoma, a odgovoran je za stvaranje beta lanaca globina.

Kod beta talasemije je često prisutna anemija koja se može manifestovati lupanjem srca, bledilom lica, hroničnim umorom i malaksalošću. Zbog povećanog nivoa bilirubina može biti prisutna žutica. Kod nekih osoba dolazi do pojave aritmija, a kod nekih se javlja uvećanje jetre i kamenci u žučnoj kesi koji se obično registruje nakon što osoba oseti nelagodnost u desnoj strani trbuha, ispod rebara.

Simptomi se mogu javiti u detinjstvu, ali i kasnije tokom života, što može otežati dijagnostiku.

Kao i za alfa talasemiju, i za beta oblik talasemije danas postoje genetički testovi kojima se može kako pre, tako i po rođenju deteta utvrditi da li je dete nosilac mutacije u HBB genu, odnosno da li ima rizik za razvoj bolesti. Takođe, moguće je da parovi koji planiraju potomstvo, još pre začeća utvrde da li su nosioci mutacije u HBB genu, odnosno, da li će njihova deca imati rizik za beta talasemiju.

U tu svrhu, naša preporuka je da poverenje poklonite genetičkom skrining testu Adventia. Jednostavno testiranje podrazumjeva uzimanje bukalnog brisa roditelja koji se prosleđuje na dalju analizu. Zahvaljujući savremenim metodama danas je moguće iz samo jednog uzorka bukalnog brisa analizirati veliki broj klinički relevantnih gena, što je u poslednjih par godina veliki napredak. Iskoristite napredak tehnologije u korist saznanja da li ste potencijalni prenosnig mutiranog gena koji potomstvu može izazvati razvoj nekog od oblika talesemije.

Šta je trombofilija?

Trombofilija predstavlja stanje kod koga postoji povećan rizik za nastanak krvnog ugruška u cirkulaciji, odnosno tromboze. Krvni ugrušak (tromb) se može formirati i u arterijama i u venama, te dovesti do arterijske ili venske tromboze. Češća je venska nego arterijska tromboza.

Trombofilija može biti nasledna i stečena, zavisno od mehanizma njenog nastanka.

Većina osoba sa trombofilijom nema nikakvih vidljivih simpotoma niti zdravstvenih problema, već se trombofilija otkriva tek ukoliko osoba uradi određene laboratorijske analize. Kako bi došlo do razvoja tromboze, potrebno je da, pored trombofilije, bude prisutan i neki drugi, dodatni faktor rizika.

Trombofilija nije bolest, već stanje povećane sklonosti za nastanak tromboze u cirkulaciji. Da li će doći do razvoja bolesti (tromboze) zavisi od više faktora.

Šta je tromboza?

Tromboza je formiranje krvnog ugruška (tromba) unutar venskih ili arterijskih krvnih sudova. Tromboza dovodi do delimične ili potpune opstrukcije, tj. začepljenja krvnih sudova, što onemogućava normalan protok krvi kroz taj krvni sud. Smanjen protok krvi kroz krvni sud za posledicu može imati ozbiljne zdravstvene komplikacije, poput srčanog, moždanog udara i plućne embolije.

Faktori nastanka tromboze

Faktori koji dovode do razvoja tromboze su:

• godine starosti
• hipertenzija (povišen krvni pritisak)
• pušenje
• dijabetes
• hirurške intervencije
• prekomerna telesna težina
• smanjena fizička aktivnost
• dugotrajno mirovanje
• maligne bolesti
• visoke vrednosti holesterola
• deficit prirodnih antikoalgulanasa kao što su antitrombin, protein C i protein S
• povišen nivo aminokiseline homocisteina
• nedostatak folne kiseline i njenih soli (folata)
• povišen nivo hormona estrogena
• primena hormonske kontracepcije
• trudnoća
• postporođajni period

Simptomi tromboze

Prekomerno zgrušavanje krvi i začepljenje krvnih sudova može pogoditi i arterije i vene, mada češće pogađa vene.

Simptomi venske tromboze:

• Otok u nogama
• bol u nogama
• otežano disanje
• bol u grudima
• jake glavobolje
• stomačni problemi

Simptomi arterijske tromboze:

• Ponavljani spontani pobačaj
• moždani udar u relativno ranom životnom dobu
• srčani udar
• komplikacije u trudnoći (smanjen rast fetusa, preeklampsija)

Trombofilija i trudnoća

Trudnoća je sama po sebi povezana sa povećanim rizikom od razvoja tromboze, jer organizam prirodnom hiperkoagulacijom sprečava pojačano krvarenje u trudnoći i poslije porođaja.

Ukoliko žena ima urođenu trombofiliju, to može dovesti do problema sa začećem i pojave spontanih pobačaja ukoliko dođe do začeća. Rizik da dođe do intrauterine smrti ploda je mnogo veći nego kada ne postoji poremećaj u zgrušavanju krvi. Mali, sitni trombovi (mikrotrombovi) mogu dovesti do začepljenja krvnih sudova posteljice i tako dovedu do tzv. infarkta posteljice, odnosno situacije kada posteljica, a samim tim ni plod, ne mogu da primaju adekvatne količine krvi, kiseonika, odnosno hranljivih materija.

Pravovremena utvrđivanje prisustva trombofilije važno je ginekologu i hematologu u cilju preduzimanja preventivnih mera i/ili terapije, kako bi se trudnoća i pored trombofilije uspešno iznela do kraja.

Stečene trombofilije

Stečene trombofilije su posledica određenih bolesti stečenih tokom života ili nekih životnih navika.

Uzroci nastanka stečene trombofilije

Najčešći uzroci stečenih trombofilja su:

• Fosfolipdni sindrom – prisustvo lupus antikoagulansa, anti-kardiolipinskih antitela, anti- beta-2-glikoprotein antitela
• povišen nivo homocisteina usled nedostatka vitamina B12
• autoimuna oboljenja
• malignitet
• mijeloproliferativne bolesti – bolesti koštane srži kod kojih se prekomerno stvaraju određene krvne ćelije

Urođene (nasledne) trombofilije

Urođene trombofilije nastaju zbog genskih mutacija i zato se i nazivaju nasledne jer se mogu prenositi kroz generacije.

Ukoliko neka osoba ima genetičku predispoziciju ne znači da će se kod nje zasigurno formirati krvni ugrušak tokom života. Za osobe koje imaju naslednu trombofiliju je veoma važno da izbegavaju faktore rizika koji u interakciji sa genetičkom predispozicijom mogu biti okidač za stvaranje krvnog ugruška.

Uzroci nastanka urođene trombofilije

Urođene trombofilije nastaju kao posledica:

• Nedostatka antitrombina – protein odgovoran za smanjenje prekomernog zgrušavanja krvi
• nedostatka proteina C – protein koji reguliše proces zgrušavanja krvi delujući kao antikoagulans
• nedostatka proteina S – kofaktor proteina C, sprečava nastanak krvnih ugrušaka
• mutacije gena za Faktor V Lajden koja uzrokuje rezistenciju na aktivirani protein C (APCR)
• mutacije gena za protrombin – dovode do povećanog nivoa protrombina u plazmi što dovodi do povećanog zgrušavanja krvi
• mutacije gena za MTHFR (metiltetrahidrofolatreduktazu) koja povećava nivo homocisteina – ukoliko je nivo aminokiseline homocisteina povećan, veći je rizik za nastanak krvnih ugrušaka i razvoj ateroskleroze
• mutacije u genu za PAI (inhibotora plazminogen aktivatora) – dovode do nemogućnosti razgradnje krvnih ugrušaka

Najčešća i najznačajnija urođena trombofilija je Faktor V Lajden (Leiden) trombofilija.

Smatra se da osobe koje poseduju Lajden mutaciju, tj.imaju Faktor V Lajden trombofiliju imaju čak 100 puta veći rizik za nastanak tromboze u odnosu na osobe koje nemaju ovu mutaciju.

Faktor V Lajden (Leiden) trombofilija

Do pre 25 godina, medicina je razjašnjavala svega 5-15% rizika koji su dovodili do začepljenja venskih krvnih sudova. Napredak biohemijske dijagnostike, molekularne genetike i genetskog inženjerstva doveo je do značajnih dostignuća u dijagnostici tromboze.

Povezanost tromboze sa faktorom V Lajden prvi put je opisana 1994. godine, nakon otkrića rezistencije na aktivirani protein C, koja nastaje zbog prisustva jedne mutacije u genu odgovornom za stvaranje faktora V. Zbog ove genske mutacije dolazi do zamene samo jedne aminokiseline u faktoru V i taj mutirani faktor nazvan je faktor V tip Lajden, po gradu Lajdenu gde je poremećaj otkriven.

Faktor V je vrlo važan za zaustavljanje krvarenja kod povrede zida krvnog suda. Kod osoba sa Faktor V Lajden trombofilijom, faktor V Lajden uspešno zaustavlja krvarenje, ali se nakon toga proces zgrušavanja krvi nekontrolisano nastavlja i posledično, nastaje tromboza.

Faktor V Lajden trombofilija se javlja kod 7-15% osoba. Uglavom se javlja kod belaca.

Koji je uzrok nastanka Faktor V Lajden trombofilije?

Ova urođena trombofilija nastaje kao posledica mutacije u genu koji je odgovoran za stvaranje Faktora V koji ima svoju ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Ta mutacija je poznata kao Lajden (Leiden) mutacija.

Kako se nasljeđuje Faktor V Lajden trombofilija?

Urođene trombofilije, tako i Faktor V Lajden trombofilija se nasljeđuju autozomno dominantno. Ovaj način nasleđivanja znači da jedan od roditelja osobe sa urođenom trombofilijom sigurno ima isti poremećaj.

Dakle, za povećan rizik od tromboze je dovoljna samo jedna mutacija gena, a verovatnoća da će Lajden mutacija biti prisutna u prvom kolenu (roditelji, braća, sestre i deca) je 50%.

Kad se kod neke osobe dokaže urođena Faktor V Lajden trombofilija, poželjno je ispitati prisustvo iste kod dece i roditelja. Testiranje članova porodice omogućava da, ukoliko su oni nasledili trombofiliju, primenom preventivnih mera – prestanak konzumiranja cigareta, slatkiša, obustava oralne kontracepcije, kontrola telesne težine, holesterola i šećera u krvi – zaštite svoje krvne sudove od razvoja tromboze.

Kako se dijagnostikuje Faktor V Lajden trombofilija?

Kako je za nastanak ovog stanja odgovorna genska mutacija, prisustvo Faktor V Lajden trombofilije se utvrđuje genetičkim testiranjem iz krvi ili bukalnog brisa (bris unutrašnjosti obraza). Savremeni genetički testovi omogućavaju testiranje prisustva mutacije za Faktor V Lajden, druge faktore trombofilije, a dostupni su i testovi koji pored Faktor V Lajden mutacije uključuju i brojne druge gene i mutacije odgovorne za različita nasledna stanja. Ovi testovi se mogu uraditi i tokom trudnoće, kao i pre začeća, u cilju skrininga prisustva određenih oboljenja kod deteta, ali i radi utvrđivanja da li su roditelji nosioci gena za neko nasledno oboljenje.

Lečenje trombofilija

Ukoliko lekar hematolog ili ginekolog procene da je potrebno lečenje, antikoagulansi kao što su heparin, heparin male molekulske mase i oralni antikoagulansi se mogu koristiti u terapiji.  Ovi lekovi nisu u stanju da razgrade tromb, ali su vrlo značajni jer zaustavljaju njegov rast i otkidanje delova tromba koji mogu putem krvotoka da stignu do pluća i izazovu plućnu emboliju. Antikoagulantni lekovi se koriste ne samo u lečenju, već i u profilaksi tromboze.

Činjenica da neka osoba ima genetičku predispoziciju za trombofiliju ne znači da će imati krvni ugrušak i da će kod te osobe definitivno doći do tromboze i komplikacija poput srčanog i moždanog udara ili u slučaju trudnoće, pobačaja ili intrauterine smrti ploda.

Međutim, za svaku osobu je korisno da bude upoznata sa svojim genetskim statusom u pogledu trombofilije, kako bi posvetila veću pažnju preventivnim mjerama, odnosno, izbegavanju faktora rizika koji u interakciji sa genetičkom predispozicijom mogu biti okidač za stvaranje tromba.

Upravo iz tog razloga, preporučujemo da budući roditelji urade Adventia genetski skrining test koji će im dati uvid u njihovo genetsko zdravlje i ukazati na eventualnu mogućnost prenosa mutiranog gena  na njihovo potomstvo. Napredak tehnologije u današnje vreme je izuzetno značajan, tako da se jednostavnim uzimanjem bukalnog brisa vrše sve neophodne analize. Iskoristite to u svrhu svog sigurnog i bezbrižnog roditeljstva. 

Ako u rukama držite zdravo dete, morate znati da se celi proces začeća i ćelijske deobe odvijao besprekorno. Bilo kakva odstupanja prilikom kopiranja genetskog materijala nasleđenog od roditelja, dovešće do pojave određenih anomalija ili abnormalnosti. Bez obzira da li je deo genetskog materijala obrisan, ili je stvorena dodatna kopija, rezultat može biti isti: pojava hromozomopatija. Ukoliko je prilikom ćelijske deobe došlo do stvaranja dodatne kopije hromozoma, nastaju trizomije (najučestalije su Daunov, Edvardsov i Patau sindrom). Brisanje dela genetskog materijala rezultira pojavom mikrodelecija.

Šta su mikrodelecije hromozoma?

Svi smo čuli za DNK – esencija svih poznatih formi života koja sadrži zapise za razvoj i pravilno funkcionisanje svih živih organizama. Telo čoveka broji oko 50 triliona ćelija i svaka od tih ćelija nosi upravo zapise koji potiču iz DNK. Najveći deo čovekovih gena (DNK) smešten je u hromozomima. Hromozomi su makromolekuli koji su uočljivi u jedru ćelije za vreme deobe. Predstavljaju skup gena koji nose sve naše karakteristike. Svaki hromozom se sastoji od dve hromatide, koje su spojene centromerom, te takva kreacija neodoljivo podseća na slovo X.

Kada dođe do gubitka genetskog materijala na određenoj hromozomskoj lokaciji, nastaju mikrodelecije hromozoma. Dakle, reč je o hromozomopatijama koje karakteriše pojava oštećenja ili promene u građi hromozoma.

Da bismo govorili o mikrodeleciji, gubitak genetskog materijala mora biti manji od 5 miliona baznih parova. Zbog toga je reč o anomalijama koje je ranije bilo prilično teško detektovati. Tek osamdesetih godina prošlog veka i primenom in situ hibridizacije koja koristi fluorescentne markere (FISH), došlo je do otkrića prvih teško detektabilnih delecionih sindroma.

Mikrodelecije obuhvataju jedan ili više susednih gena i mogu uzrokovati različite abnormalnosti. U zavisnosti od toga na kojoj hromozomskoj lokaciji nedostaje deo hromozoma, nastaju različiti poremećaji. Težina oboljenja zavisi i od količine materijala koji nedostaje. Pojedine mikrodelecije ne donose ozbiljne kliničke posledice, ali ima i onih koje karakteriše složen klinički i bihejvioralni fenotip.

Najčešći sindromi izazvani mikrodelecijama

Najpoznatije i najučestalije mikrodelecije kod ljudi su: Di-Džordžov sindrom, 1p36 mikrodelecioni sindrom, Smit Magenisov sindrom, Volf Hirshornov sindrom, Cri du chat, Prader-Vili sindrom.

Di-Džordžov sindrom

Uzrok nastanka Di-Džordžovog sindroma

Di-Džordžov sindrom nastaje kao posledica gubitka dela 22. hromozoma (22.q11.2). Javlja se kod 1 od 1 – 4000 beba. Međutim, stručnjaci tvrde kako bi brojke mogle biti i više, jer dijagnostika često izostaje.

Smetnje koje izaziva Di-Džordžov sindrom

Mogu se javiti zdravstvene komplikacije, kao što su problemi sa srcem i kostima, a javlja se i povećan rizik od pojave autoimunih bolesti. Di-Džordžov sindrom spada u primarne imunodeficijencije i može uticati na rad štitne žlezde. Česti su epileptični napadi, a prisutna je i mentalna zaostalost. Tipične fizičke karakteristike ovog sindroma uključuju malformaciju ušnih školjki, otvor na krovu usne duplje i nerazvijenu bradu. Veoma je važno da se sindrom na vreme dijagnostikuje, jer u suprotnom ishod može biti fatalan. Uz pravovremenu dijagnostiku i adekvatno lečenje, dete će doživeti odraslo doba.

Naslednost Di-Džordžovog sindroma

Di-Džordžov sindrom, u malom procentu, može biti i nasledan. Skorija istraživanja ukazuju na vezu između Di-Džordžovog sindroma i povećane šanse za rano oboljevanje od Parkinsonove bolesti.

1p36 Mikrodelecioni sindrom

Uzrok nastanka 1p36 sindroma

Nastaje kao posledica nedostatka dela 1. hromozoma (1p36). Incidenca je 1 od 5000 beba.

Smetnje izazvane 1p36 sindromom

Tipične fizičke karakteristike osobe pogođene 1p36 mikrodelecionim sindromom uključuju: manju glavu, duboko usađene oči, širok i pljosnat nos, malformisane i nisko postavljene ušne školjke, prominentnu bradu… Najčešće je prisutna teška mentalna zaostalost, a pojavljuju se i poremećaji ponašanja. Problemi sa gutanjem prate nizak mišićni tonus. Ponekad se javljaju problemi sa sluhom i vidom, a pogođeni su i unutrašnji organi, poput srca, gastrointestinalnog trakta, genitalija i bubrega.

Smit Magenisov sindrom

Uzrok nastanka Smit Magenisovog sindroma

Reč je o sindromu koji nastaje kao posledica gubitka dela 17. hromozoma (17p11.2), a javlja se kod 1 od 15000 dece.

Smetnje koje izaziva Smit Magenisov sindrom

Osobe pogođene Smit Magenisovim sindromom imaće karakteristično široko lice, duboko usađene oči, nizak tonus mišića i biće niskog stasa. Ponekad se javlja i skolioza. Uglavnom je prisutan potpuni ili delimičan gubitak sluha, odvajanje mrežnjače, a javljaju se i problemi s bubrezima i srcem. Uglavnom će se identifikovati poremećaji ponašanja te se prepoznaju i simptomi koje je moguće povezati sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OCD), poremećajem hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD) i poremećajem raspoloženja.

Volf Hirshornov sindrom

Uzrok nastanka Volf Hirshonovog sindroma

Nastaje usled nedostatka dela 4. hromozoma (4p16.3). Pojavljuje se kod 1 od 50000 dece.

Smetnje koje izaziva Volf Hirshornov sindrom

Jasne fizičke karakteristike ukazuju na Volf Hirshornov sindrom: glava je mala i nepravilnog oblika, nos je pljosnat, čelo visoko, a izražen je razmak između očiju. Lobanja može biti asimetrična, a može se zapaziti i malformacija ušiju, te problemi sa sluhom. Pogođeni su i unutrašnji organi kao što su: srce, mozak i bubrezi. Javlja se mentalna retardacija, a mogući su i povremeni napadi. Dete ima nizak mišićni tonus, sporije napreduje i zaostaje u razvoju motoričkih veština.

Cri du chat

Naziva se još i sindrom mačjeg plača ili 5p delecijski sindrom. Javlja se kod 1 od 20-50000 novorođenčadi. Naziv potiče od karakterističnog zvuka plača kod beba pogođenih ovim sindromom, a koji nalikuje mjaukanju.

Nastaje usljed nedostatka dela 5. hromozoma. Na samom rođenju se uočava mikrocefalija (mala glava), niska porođajna težina i slab tonus mišića. Primetna je intelektualna zaostalost i usporen razvoj.

Ponekad se otkriva srčana mana. Delecija najčešće nastaje još u ranom razvoju fetusa, ali se u oko 10% slučajeva hromozomska anomalija nasleđuje od zdravog roditelja. Naime, roditelj je nosilac uravnotežene translokacije, što znači da sam ne trpi nikakve posledice, ali abnormalnost može preneti na svoje potomstvo.

Prader-Villi sindrom

Oboljenje nastaje usled gubitka funkcije gena u određenoj regiji 15. hromozoma, a delecija se najčešće javlja na hromozomu 15 očeve kopije (u 70% slučajeva). Dakle, osobi nedostaju kritični geni, koji su na očevoj kopiji izbrisani, a na majčinoj isključeni. U manjem broju slučajeva nastaje kada dete od majke nasledi obe kopije hromozoma 15 (uniparentalna dizomija).

Javlja se kod 1 od 25000 dece. Prader-Vili sindrom karakterišu dva potpuno različita perioda. U ranom detinjstvu se primećuje slab mišićni tonus, slab rast, usporen razvoj i poteškoće u hranjenju. Međutim, kasnije se razvija nezasit apetit, što najčešće rezultira stalnom potragom za hranom i gojaznošću. Primjetna je blaga do umjerena mentalna zaostalost, često se javljaju agresija i problemi u ponašanju. Pubertet se javlja kasno, a osobe pogođene Prader-Villi sindromom su uglavnom neplodne.

Da li postoji lek za mikrodelecije hromozoma?

Opisali smo mikrodelecije koje se češće pojavljuju, ali moramo napomenuti da mikrodelecija može pogoditi bilo koji deo bilo kog hromozoma i to u bilo kojoj meri. Kao što je uglavnom slučaj kada se radi o hromozomopatijama, za ove sindrome ne postoji lek. Lečenje je pre svega simptomatsko i uslovljeno je težinom oboljenja. Dete pogođeno mikrodelecijama uglavnom zahteva doživotnu negu i česte medicinske intervencije.

Kako se otkrivaju mikrodelecije hromozoma?

Ranije je dijagnostika mikrodelecija bila moguća isključivo nakon rođenja deteta. Danas, zahvaljujući razvoju intrauterine dijagnostike, mikrodelecije hromozoma je moguće otkriti u ranim fazama trudnoće. Neinvazivni prenatalni testovi su dostupni već od devete nedelje trudnoće, a rezultati mogu ukazivati na povećan rizik od pojave mikrodelecija. Ukoliko rezultati prenatalnog testiranja upozoravaju na povećan rizik od mikrodelecija, vrši se dalja dijagnostička procedura. Prenatalni testovi su precizni, pouzdani i neinvazivni, što znači da nema rizika ni po bebu ni po mamu.

Prenatalni testovi mogu otkriti mikrodelecije hromozoma u ranoj fazi trudnoće. Dovoljno je prikupiti samo mali uzorak venske krvi majke, koji se šalje na analizu. Za samo 7-10 dana, rezultati stižu i tumači ih lekar u prisustvu roditelja i, po potrebi, genetičara. Većina prenatalnih testova novije generacije nudi brojne mogućnosti, ali nemaju svi testovi podjednaku sposobnost detekcije mikrodelecija. Ekspertne i sofisticirane metode koje primenjujemo, garantuju našim testovima sposobnost rane detekcije mikrodelecija, čak i za blizanačke trudnoće.

Duplikacija genetskog materijala složen je proces, koji se mora odviti bez greške. U suprotnom, dolazi do pojave viška ili manjka materijala, a posledice se mogu ogledati u nastanku ozbiljnih fizičkih i mentalnih abnormalnosti kod ploda. Čak i nedostatak malog dela određenog hromozoma, može rezultirati nastankom sindroma koji ograničavaju ili otežavaju život deteta. Mikrodelecije hromozoma mogu rezultirati pojavom ozbiljnijih fizičkih i mentalnih posledica, nego što je to slučaj kod aberacije celih hromozoma. Ponekad su mogući smrtni ishodi, a nekad dete zahteva doživotnu brigu i njegu, uz stalne posete specijalistima i nemogućnost samostalnog života.

Ne postoji način da sami kontrolišete proces kopiranja genetskog materijala prilikom začeća i deobe ćelija. Prevencija takođe nije opcija – ne postoji nešto što unaprijed možete preduzeti kako biste uticali na proces ćelijske deobe. Međutim, možete preuzeti kontrolu nad situacijom tako što ćete na samom startu proveriti kako se vaše dete razvija i da li postoji rizik od pojave određenih hromozomskih abnormalnosti. Rano otkrivene mikrodelecije hromozoma, dozvoliće vam da se na vreme informišete, posavetujete sa genetičarom i lekarom i donesete pravu odluku. Investiranje u neinvazivne prenatalne testove zapravo predstavlja ulaganje u vašu i budućnost vašeg deteta.