Ako u rukama držite zdravo dete, morate znati da se celi proces začeća i ćelijske deobe odvijao besprekorno. Bilo kakva odstupanja prilikom kopiranja genetskog materijala nasleđenog od roditelja, dovešće do pojave određenih anomalija ili abnormalnosti. Bez obzira da li je deo genetskog materijala obrisan, ili je stvorena dodatna kopija, rezultat može biti isti: pojava hromozomopatija. Ukoliko je prilikom ćelijske deobe došlo do stvaranja dodatne kopije hromozoma, nastaju trizomije (najučestalije su Daunov, Edvardsov i Patau sindrom). Brisanje dela genetskog materijala rezultira pojavom mikrodelecija.
Šta su mikrodelecije hromozoma?
Svi smo čuli za DNK – esencija svih poznatih formi života koja sadrži zapise za razvoj i pravilno funkcionisanje svih živih organizama. Telo čoveka broji oko 50 triliona ćelija i svaka od tih ćelija nosi upravo zapise koji potiču iz DNK. Najveći deo čovekovih gena (DNK) smešten je u hromozomima. Hromozomi su makromolekuli koji su uočljivi u jedru ćelije za vreme deobe. Predstavljaju skup gena koji nose sve naše karakteristike. Svaki hromozom se sastoji od dve hromatide, koje su spojene centromerom, te takva kreacija neodoljivo podseća na slovo X.
Kada dođe do gubitka genetskog materijala na određenoj hromozomskoj lokaciji, nastaju mikrodelecije hromozoma. Dakle, reč je o hromozomopatijama koje karakteriše pojava oštećenja ili promene u građi hromozoma.
Da bismo govorili o mikrodeleciji, gubitak genetskog materijala mora biti manji od 5 miliona baznih parova. Zbog toga je reč o anomalijama koje je ranije bilo prilično teško detektovati. Tek osamdesetih godina prošlog veka i primenom in situ hibridizacije koja koristi fluorescentne markere (FISH), došlo je do otkrića prvih teško detektabilnih delecionih sindroma.
Mikrodelecije obuhvataju jedan ili više susednih gena i mogu uzrokovati različite abnormalnosti. U zavisnosti od toga na kojoj hromozomskoj lokaciji nedostaje deo hromozoma, nastaju različiti poremećaji. Težina oboljenja zavisi i od količine materijala koji nedostaje. Pojedine mikrodelecije ne donose ozbiljne kliničke posledice, ali ima i onih koje karakteriše složen klinički i bihejvioralni fenotip.
Najčešći sindromi izazvani mikrodelecijama
Najpoznatije i najučestalije mikrodelecije kod ljudi su: Di-Džordžov sindrom, 1p36 mikrodelecioni sindrom, Smit Magenisov sindrom, Volf Hirshornov sindrom, Cri du chat, Prader-Vili sindrom.
Di-Džordžov sindrom
Uzrok nastanka Di-Džordžovog sindroma
Di-Džordžov sindrom nastaje kao posledica gubitka dela 22. hromozoma (22.q11.2). Javlja se kod 1 od 1 – 4000 beba. Međutim, stručnjaci tvrde kako bi brojke mogle biti i više, jer dijagnostika često izostaje.
Smetnje koje izaziva Di-Džordžov sindrom
Mogu se javiti zdravstvene komplikacije, kao što su problemi sa srcem i kostima, a javlja se i povećan rizik od pojave autoimunih bolesti. Di-Džordžov sindrom spada u primarne imunodeficijencije i može uticati na rad štitne žlezde. Česti su epileptični napadi, a prisutna je i mentalna zaostalost. Tipične fizičke karakteristike ovog sindroma uključuju malformaciju ušnih školjki, otvor na krovu usne duplje i nerazvijenu bradu. Veoma je važno da se sindrom na vreme dijagnostikuje, jer u suprotnom ishod može biti fatalan. Uz pravovremenu dijagnostiku i adekvatno lečenje, dete će doživeti odraslo doba.
Naslednost Di-Džordžovog sindroma
Di-Džordžov sindrom, u malom procentu, može biti i nasledan. Skorija istraživanja ukazuju na vezu između Di-Džordžovog sindroma i povećane šanse za rano oboljevanje od Parkinsonove bolesti.
1p36 Mikrodelecioni sindrom
Uzrok nastanka 1p36 sindroma
Nastaje kao posledica nedostatka dela 1. hromozoma (1p36). Incidenca je 1 od 5000 beba.
Smetnje izazvane 1p36 sindromom
Tipične fizičke karakteristike osobe pogođene 1p36 mikrodelecionim sindromom uključuju: manju glavu, duboko usađene oči, širok i pljosnat nos, malformisane i nisko postavljene ušne školjke, prominentnu bradu… Najčešće je prisutna teška mentalna zaostalost, a pojavljuju se i poremećaji ponašanja. Problemi sa gutanjem prate nizak mišićni tonus. Ponekad se javljaju problemi sa sluhom i vidom, a pogođeni su i unutrašnji organi, poput srca, gastrointestinalnog trakta, genitalija i bubrega.
Smit Magenisov sindrom
Uzrok nastanka Smit Magenisovog sindroma
Reč je o sindromu koji nastaje kao posledica gubitka dela 17. hromozoma (17p11.2), a javlja se kod 1 od 15000 dece.
Smetnje koje izaziva Smit Magenisov sindrom
Osobe pogođene Smit Magenisovim sindromom imaće karakteristično široko lice, duboko usađene oči, nizak tonus mišića i biće niskog stasa. Ponekad se javlja i skolioza. Uglavnom je prisutan potpuni ili delimičan gubitak sluha, odvajanje mrežnjače, a javljaju se i problemi s bubrezima i srcem. Uglavnom će se identifikovati poremećaji ponašanja te se prepoznaju i simptomi koje je moguće povezati sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OCD), poremećajem hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD) i poremećajem raspoloženja.
Volf Hirshornov sindrom
Uzrok nastanka Volf Hirshonovog sindroma
Nastaje usled nedostatka dela 4. hromozoma (4p16.3). Pojavljuje se kod 1 od 50000 dece.
Smetnje koje izaziva Volf Hirshornov sindrom
Jasne fizičke karakteristike ukazuju na Volf Hirshornov sindrom: glava je mala i nepravilnog oblika, nos je pljosnat, čelo visoko, a izražen je razmak između očiju. Lobanja može biti asimetrična, a može se zapaziti i malformacija ušiju, te problemi sa sluhom. Pogođeni su i unutrašnji organi kao što su: srce, mozak i bubrezi. Javlja se mentalna retardacija, a mogući su i povremeni napadi. Dete ima nizak mišićni tonus, sporije napreduje i zaostaje u razvoju motoričkih veština.
Cri du chat
Naziva se još i sindrom mačjeg plača ili 5p delecijski sindrom. Javlja se kod 1 od 20-50000 novorođenčadi. Naziv potiče od karakterističnog zvuka plača kod beba pogođenih ovim sindromom, a koji nalikuje mjaukanju.
Nastaje usljed nedostatka dela 5. hromozoma. Na samom rođenju se uočava mikrocefalija (mala glava), niska porođajna težina i slab tonus mišića. Primetna je intelektualna zaostalost i usporen razvoj.
Ponekad se otkriva srčana mana. Delecija najčešće nastaje još u ranom razvoju fetusa, ali se u oko 10% slučajeva hromozomska anomalija nasleđuje od zdravog roditelja. Naime, roditelj je nosilac uravnotežene translokacije, što znači da sam ne trpi nikakve posledice, ali abnormalnost može preneti na svoje potomstvo.
Prader-Villi sindrom
Oboljenje nastaje usled gubitka funkcije gena u određenoj regiji 15. hromozoma, a delecija se najčešće javlja na hromozomu 15 očeve kopije (u 70% slučajeva). Dakle, osobi nedostaju kritični geni, koji su na očevoj kopiji izbrisani, a na majčinoj isključeni. U manjem broju slučajeva nastaje kada dete od majke nasledi obe kopije hromozoma 15 (uniparentalna dizomija).
Javlja se kod 1 od 25000 dece. Prader-Vili sindrom karakterišu dva potpuno različita perioda. U ranom detinjstvu se primećuje slab mišićni tonus, slab rast, usporen razvoj i poteškoće u hranjenju. Međutim, kasnije se razvija nezasit apetit, što najčešće rezultira stalnom potragom za hranom i gojaznošću. Primjetna je blaga do umjerena mentalna zaostalost, često se javljaju agresija i problemi u ponašanju. Pubertet se javlja kasno, a osobe pogođene Prader-Villi sindromom su uglavnom neplodne.
Da li postoji lek za mikrodelecije hromozoma?
Opisali smo mikrodelecije koje se češće pojavljuju, ali moramo napomenuti da mikrodelecija može pogoditi bilo koji deo bilo kog hromozoma i to u bilo kojoj meri. Kao što je uglavnom slučaj kada se radi o hromozomopatijama, za ove sindrome ne postoji lek. Lečenje je pre svega simptomatsko i uslovljeno je težinom oboljenja. Dete pogođeno mikrodelecijama uglavnom zahteva doživotnu negu i česte medicinske intervencije.
Kako se otkrivaju mikrodelecije hromozoma?
Ranije je dijagnostika mikrodelecija bila moguća isključivo nakon rođenja deteta. Danas, zahvaljujući razvoju intrauterine dijagnostike, mikrodelecije hromozoma je moguće otkriti u ranim fazama trudnoće. Neinvazivni prenatalni testovi su dostupni već od devete nedelje trudnoće, a rezultati mogu ukazivati na povećan rizik od pojave mikrodelecija. Ukoliko rezultati prenatalnog testiranja upozoravaju na povećan rizik od mikrodelecija, vrši se dalja dijagnostička procedura. Prenatalni testovi su precizni, pouzdani i neinvazivni, što znači da nema rizika ni po bebu ni po mamu.
Prenatalni testovi mogu otkriti mikrodelecije hromozoma u ranoj fazi trudnoće. Dovoljno je prikupiti samo mali uzorak venske krvi majke, koji se šalje na analizu. Za samo 7-10 dana, rezultati stižu i tumači ih lekar u prisustvu roditelja i, po potrebi, genetičara. Većina prenatalnih testova novije generacije nudi brojne mogućnosti, ali nemaju svi testovi podjednaku sposobnost detekcije mikrodelecija. Ekspertne i sofisticirane metode koje primenjujemo, garantuju našim testovima sposobnost rane detekcije mikrodelecija, čak i za blizanačke trudnoće.
Duplikacija genetskog materijala složen je proces, koji se mora odviti bez greške. U suprotnom, dolazi do pojave viška ili manjka materijala, a posledice se mogu ogledati u nastanku ozbiljnih fizičkih i mentalnih abnormalnosti kod ploda. Čak i nedostatak malog dela određenog hromozoma, može rezultirati nastankom sindroma koji ograničavaju ili otežavaju život deteta. Mikrodelecije hromozoma mogu rezultirati pojavom ozbiljnijih fizičkih i mentalnih posledica, nego što je to slučaj kod aberacije celih hromozoma. Ponekad su mogući smrtni ishodi, a nekad dete zahteva doživotnu brigu i njegu, uz stalne posete specijalistima i nemogućnost samostalnog života.
Ne postoji način da sami kontrolišete proces kopiranja genetskog materijala prilikom začeća i deobe ćelija. Prevencija takođe nije opcija – ne postoji nešto što unaprijed možete preduzeti kako biste uticali na proces ćelijske deobe. Međutim, možete preuzeti kontrolu nad situacijom tako što ćete na samom startu proveriti kako se vaše dete razvija i da li postoji rizik od pojave određenih hromozomskih abnormalnosti. Rano otkrivene mikrodelecije hromozoma, dozvoliće vam da se na vreme informišete, posavetujete sa genetičarom i lekarom i donesete pravu odluku. Investiranje u neinvazivne prenatalne testove zapravo predstavlja ulaganje u vašu i budućnost vašeg deteta.